Елегија на развалинама куле Северове
| Елегија на развалинама куле Северове Писац: Војислав Илић |
Путниче с обала цветних бисерне Ипокрене!
Певај ми песму о тузи,
Песму о болу вечном. Надежде вараху мене,
Обманули ме друзи,
Као блуднице - жене.
Садашњост моја је пуста, кô пуста пећина нека,
И у њој суморно звони мој слаби и празан глас;
Прошлост је протекла моја кô бурна планинска река,
А с њоме радости моје кô рајски један час,
Кô звук, изгубљен давно. За све што беше лепо,
За отаџбину, љубав, и младог друга свог,
Спокојство и дане своје ја сам жртвовô слепо,
И силе духа мог.
И све је пропало редом: завичај, љубав И друзи,
Па и топлина жеља, и вера, па и над;
И ја сам остао самац. О појте песму о тузи!
Смртно је моје тело разорен, празан град.
С развала прастарих кула, где нема живота више,
А где је некада Север подигô тврди стан,
Да с гордих бедема градских варварске гомиле брише,
Ја сањам бескрајно мрачан ил' ипак драги сан:
Сањам о вечном миру. О древни Северов граде!
И ти си мумија једна, тело без духа свог,
По теби павит се шири и гнусна змија се краде,
И гавран суморно гракће с каменог врха твог.
Крај влажних зидина твојих гомиле камења стоје
И урна бачена лежи... И по камењу твом
Ја ступам уморном ногом, да име урежем своје
На саркофагу том,
У коме почива живот минулих векова давно,
И тријумф живота вечног. У мајски ведри дан,
Кад ветар лелуја вреже ил' шуми у вече тавно,
Он живи лелуја покров и крепи вечни сан.
А доле Дунаво бруји и густи шуморе лузи,
И смех, и песма грми, и живот трепери млад...
О појте суморну песму, о појте песму О тузи,
С уздахом ја је примам, с одјеком празан град.
Тури Северин, 28. јануар 1892.
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Лирско песништво, страна 217-218, Вук Караџић, Београд.
|