ЕДОМОВА ЖЕНИДБА
(Староинглеска)
На брежуљку од мрамора
Поносити двори стари,
А у двори млади Едом
Чувен витез господари.
Жељно гледа добар јунак
Кроз дурбин из перивоја...
Ал' ето ти једног слуге
Пун прашине, крви, зноја.
Јелкин слдуга у најжешћем
Јурио је трку горе...
Пита њега добар јунак:
„Шта је, слуго, шта је, море?“
„Бог ти свака добра дао!“
Отпоздрави лаган паже —
„Шта драгана моја ради?
То нека ми весник каже.“
„Госпођица наша лепа ,
Сузе лије, прси бије:
Сутра ће се да растане
Од милог си ђувегије.
Господару и јуначе:
Голема је наша беда,
Е властелин тако жели,
Тако хоће, заповеда!
И већ се у нашем двору
Искупише светли свати,
Та сутра ћ.е лепу Јелку
Матор јунак љубом звати.
Не пође ди за наказу?
То властелин страшно прети:
Да ће Јелка на тржишту
На гломачи морат' мрети.
А невеста дршће, стрепи —
„Бог јој био у помоћи —!
Али ове страшне часе
Преживети не ће моћи.
И шаље ти марамицу
Пуну суза , бисер-веза,
Да се сећаш лепе драге,
Мој узоре од витеза!
И шаље ти златну бурму
Мртав дарак миља жива,
Да се сећаш милоснице
Кад у гробу успочива.“
„Живо, слуго, хајд', полети:
Ил' живети, ил' умрети,
Ал' тако ми оштра мача
Отећу је од хавети!
Брзо, живо! реци драгој:
Да још нојца не ће проћи,
А ја ћу јој из даљина
Под прозоре светле доћи!“
„Прну слуга као стрела,
Моран дођо, паде, клече,
Те девојци живо-мртвој
Овакове речи рече:
„Поздравља те Едом млади:
Ил' живети, ил' умрети!
Добрим мачем клео ми се:
Отеће те од хавети.
Још вељаше, да жалосна
Ова нојца не ће проћи,
А јунак ће у походе
Под прозоре теби доћи.“
...Данак прође, нојца дође,
Носи људма санка мека...
Сви заспаше, само Јелка
Што драгана будна чека.
И већ, слушај! лаки уздах
Лети горе уз прозоре...
„Пробуди се, дико моја,
Супарнице светле зоре.
Одзови се, небни висе!
Од суза сам лестве слио,
По лествама сађи ми се,
Сађи ми се, данче мио!“
„Ој, ала ме срце боле
Мој Едоме, мој соколе;
Али шта би људи рекли
Ако би нас ту затекли?“
„Не бој ми се, не страши се!
Немој дробних суза лити:
Врелим срцем кунем ти се:
Сутра ћеш ми љуба бити.“
„Властелин је бабо мени
Господскога, старог рода...
Шта би рек'о свет о мени,
Или шта би сва господа?
Нит' би јео, нит' би пио,
Нит' би лег'о, нит' почив'о,
Док ти не би с ледним мачем
Распорио срце живо!“
„Није тако, није, није!...
Буди само поред мене,
Плашити се не ћеш више
Љуте ђорде наоштрене!“
„Ти из срца читаш, боже!“
Узданула мома горе,
Па к'о голуб или лабуд
Сађе доле кроз прозоре.
Млади јунак диже мому
А дизгене хату скупи,
Те одлети као муња
Бакрачлијом кад га лупи.
То опази собарица
Те на лаке ноге скочи...
„Хој господо, хој властела
Протрљајте ваше очи!
Не спавајте! будите се!
Нади су вам потрвени,
Двори су ван поробљени
А образи оцрњени!“
Као тигар бабо скочи
Цикну, рикну, продере се...
Од пуцњаве, смутње, вреве
И земља и двор се тресе.
„Хај, на ноге, слуге, Жоне!
Невесте нам нема више.“...
И у двору на авлији
Читава се хајка диже.
И одоше и стигоше
Бегунце на добри хати...
Па је л' доста један живот
Да срамоту вељу плати?
„Стан', Едоме! црни скоте!“
Жорж страхотан мамно виче
„Стан', Едоме! стани, робе,
Харамијо и крвниче!
Стан', Едоме, стани, робе!
Роб ти је и бабо био,
Што је негда и џелату
Мрску руку пољубио!“
„Лажеш, Жоне, лажеш, псето,
Ја сам племић, ал' ти ниси:
И грб онај украо си
Са рамена што ти виси!
Но придрж' ми, дико лепа,
Хата мога крилатога,
Да истргнем из корица
Крвожедна мача тога.
Да видимо, пред јунаци,
Кад ме хавет тако ружи,
Да л' заиста достојан је,
Да му Јелка руку пружи!“
Сабља сева, сабља звечи...
Земља дршће, земња тутњи...
Бедна Јелка не зна што ће
У тој вреви, у тој смутњи.
Сабља јекну, сабља звекну —
Вреле крви пије трава...
На врх сабље едомове
Жонова се пуши глава.
У том часу указа се
И властелин црн од праха...
Лепа Јелка не зна што ће
Од срамоте и од страха.
Још властелин у рог дуну
А већ цела војска стиже...
Давор, Јелко, ти не виде
Љубазника твога више!
„Не машај се бритке ђорде,
Та наша је љубав стара —
А љубави небо ружи
А љубави чуда ствара.
Благослови чеда твоја,
Што од врела миља горе…
А племић сам, имам злата,
Имам блага, имам дворе.
Племићка је мајка моја
Племић ми и баба био“...
Ал властелин увређени
Није ништа беседио.
„Мрзак сам ти, презиреш ме
Из дубине срца твога...
Но бити се с тобом не ћу
Ево, прими мача мога!“
Тада Јелка, бедна мома
Пред колена оцу паде,
Те у миљу и зазору
Преклињати њега стаде.
„О, прости ми, драги оче,
И драгану моме прости...
Та ја добро тебе знадем
Бескрајан си у милости.
Ал' свиснути морала бих
Од терета и од јада,
Да сам ваљда наказина
Постанула љуба млада.
Но ти рече негда мени;
„Јелка ми је моја нега“
Ти си рек'о мили оче,
Да ме љубиш преко свега.
Па прости ми, добар оче,
И драгану моме прости:
Та ја давно тебе знадем:
Бескрајан си у милости!“
И властелин чело таре
И властелин сузу проли,
Потом рече: „мила ћери,
Твоји јади, моји боли!“
А девојка нежно паде
Свом оцу на мушка недра
Као кад на церовину
Роса пане с неба ведра.
„Ево теби ћерке моје
И државе ево целе,
Што би радо међу собом
Да краљеви моћни деле.
Твој отац је мене
Баш до срца увредио...
Ја ти желим: буди бољи
Нег' што ти је бабо био.
И као што чисто љубиш,
Мој соколе соколова:
Прими данас од срца ми
Така чиста благослова.“
