Душан Силни/19
←ПОЈАВА 9 | Душан Силни Писац: Милорад Поповић Шапчанин ПОЈАВА 10 |
ПОЈАВА 11→ |
ПОЈАВА 10
ВУКАШИН и ЧЕЛНИК, долазећи из средине.
ЧЕЛНИК:
Како стојимо, ћесаре?
ВУКАШИН:
Губитак на нашој страни.
ЧЕЛНИК:
Губитак?
ВУКАШИН:
Дело на завршетку. Што је свршено, не да се преиначити.
ЧЕЛНИК:
Ни поправити?
ВУКАШИН:
Поправити — можда.
ЧЕЛНИК:
Твој бистар ум —
ВУКАШИН:
Ни мој бистар ум, ни твоји далеки погледи, данас, домесниче, не помогоше. Два дана како будан лежем и устајем и ни једна нова мисао — ни једна!
ЧЕЛНИК:
Можда ће вам синути ове вечери.
ВУКАШИН:
Могуће, али не верујем. А већ је и позно, врло позно. Краљ је близу одлуке, а краљица њоме очарана, сва се преобрази кад јој поменеш царску круну. И Оливер и Дејан и сва македонска и влахијска властела потпомажу краља, сви су за царство. А зашто, знаш. Ја једини стојим ту, противник безмоћни, и ропском покорношћу пузим пред неодољивим током догаћаја. Светуј ме!
ЧЕЛНИК:
Ја тебе, ћесаре?
ВУКАШИН:
А зашто не. Дај ми зачетак мисли, ја ћу је родити, или је родити, ја ћу је дићи на ноге, задахнути да буде творна.
ЧЕЛНИК (размишљајући):
А како би било покушати с рашком господом.
ВУКАШИН (нагло):
Стој! Не отимај ми мисао, која овога тренутка блесну у мојој умној помрчини. Јест, рашка властела мрко гледа и на Македонију и на Тесалију, њој ће мрско бити и крунисање на царство.
ЧЕЛНИК:
Мржња која би била неразумљива.
ВУКАШИН:
Са свим разумљива; јер је царство џин, који ће прогутати краљевство српско; настаће господа царства, рашка господа ишчезнуће.
ЧЕЛНИК:
Сад ми свиће пред очима.
ВУКАШИН:
А мени је у велико свануло'. И пошто се ни краљ ни краљица не могу скретати са овог пута славе, најмудрије је пустити да се венчају царским венцима. Нама остаје други пут да славу и силу царства сложимо у ову пеницу.* Помисли само ко су нам савезници (с ироничним смехом): рашка господа!
ЧЕЛНИК:
Само још мало светлости, па ћу одмах видети дан.
ВУКАШИН:
Па да ти посветлим: рашку господу, и онаку неодлучну и зловољну, створићемо још непомирљивијом. Као што пастир пујда псе на вука, џарнућемо мало притајали жар њиног незадовољства, плануће, а господин император наглим једним чином довршиће њихов пад; најблажа биће: прогонство.
ЧЕЛНИК:
Ако мене ради даље говориш, излишно.
ВУКАШИН (не слушајући га):
Тако осамљен господин цар, окружиће се само македоноком и влахијском господом, која је одавна мој верни послушник. Разуме се, да је онда ново царство ортачка својина: господин краљ ће носити царску круну, а у мојој руци вртиће се играчка, која се зове скопљански двор.
ЧЕЛНИК (клањајући се):
Господине ћесаре...
ВУКАШИН (смешећи се задовољно):
Сваки има своју забаву; господин краљ се радо игра царских венаца, ја се волим играти престола.
ЧЕЛНИК (такође смешећи се):
Па још туђега.
ВУКАШИН:
Разуме се; јер да је мој не бих трпио у његовој околини овако мудру господу као што смо ја и ти. (Погледа у дубину, где се већ опажа рашка господа). Пст, ево их. Још најбоље удаљи се. Одлагање је немоћ — прикупићемо снагу и одмах се бацити на свој плен. (Челник оде на једну страну).
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 129 година.
|