Др (комедија у четири чина)/33

ТРЕЋИ ЧИН

◄ I

II

III ►

II

МИЛОРАД, СЛАВКА, МАРИЦА

МИЛОРАД (легне као и раније и настави пушење)
СЛАВКА (долази из леве собе, а за њом Марица кријући се иза њених леђа)
МИЛОРАД (скочи као и раније и дочепа јастук): Ама, јесам ли казао....?
СЛАВКА (прилази му): Умири се, забога! (Док му она прилази, Марица искористи прилику и побегне на спољна врата). Шта ти је од јутрос? МИЛОРАД: Шта ми је? Ти ме још питаш шта ми је, а ја се чудим да нисам још почео да уједам људе. А и то ћу почети да радим, видећеш, и то ћу радити.
СЛАВКА: Али зашто, забога?
МИЛОРАД: Како можеш питати зашто? Па зар ниси сопственим очима видела бруку коју ми је отац са оним предавањем приредио?
СЛАВКА: То је истина; збунио си се, врло си се неспретно збунио. Било је непријатно за све нас кад се публика почела грохотом смејати. Да сам могла, побегла бих из сале.
МИЛОРАД: А како да се не збуним, кад отац дао оној филозофској фантазији Велимиру да ми напише предавање, а онај - чуј, молим те, шта је написао. (Вади из џепа рукопис и чита). “У контемплативно интуистичко-виталистичком излагању флуктуантних логоцентричних и биоцентристичних проблема, сукобио сам се са деризорним профанацијама климактеричке културе“. Ајде, ајде, изговори ти то! Знаш ли ти, кад сам запао у ове речи, изгледало ми је као да сам залутао у непроходну џунглу у којој урлају дивље звери. Мало је требало па да и ја почнем урлати. Ето, и ти ме питаш зашто сам се збунио.
СЛАВКА: Па зашто си пристао, забога, да држиш то предавање?
МИЛОРАД: Што? Морао сам, уценио ме отац у часу неприлике, кад ми је пошто-пото требало десет хиљада динара.
СЛАВКА: Гонила те је каква банка?
МИЛОРАД: Не, гонила ме је једна жена.
СЛАВКА: Боже, браца!
МИЛОРАД: Лепа жена.
СЛАВКА: И због тога само?
МИЛОРАД: Него? Због тога, дабоме! Банка није никад тако опасна као лепа жена. Банка те опомене, па протестује, па утужи, па тек онда суд доноси извршно решење; жена, то је стално протестована меница и увек извршно решење.
СЛАВКА: Боље би било да се ти оставиш тих својих теорија.
МИЛОРАД: Па да се посветим ваљда филозофији?
СЛАВКА: Не кажем, али...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.