Драгиша
0001 Вино пије војвода Драгиша,
0002 служи му га остарала мајка,
0003 а када се Драго напојио,
0004 своју стару проклињао мајку:
0005 "Бог т’ убио, остарала мајко!
0006 Зар ти нејма још једнога сина,
0007 ал’ млађега али старијега,
0008 да се ш њиме учим сјећи Турке?"
0009 Па је стара уздисала мајка,
0010 а Драгиши ’вако бесједила:
0011 "О тако ти, војвода Драгиша!
0012 Не вријеђај моје ране љуте,
0013 имала сам још једнога сина,
0014 не млађега него стријега,
0015 но су ми га Турци заробили,
0016 е ма имаш ти добра ујака,
0017 од Прилипа Краљевога Марка,
0018 јес ми силан Марко испануо
0019 и сад неђе Марко ј’ у планину,
0020 он ми чека у планину Турке."
0021 А кад зачу војвода Драгиша,
0022 он је старој говорио мајци:
0023 "А тако ти, остарала мајко!
0024 Мијеси ми лахка брашненика,
0025 е ћу ходит горје у планину
0026 да ја тражим ујака мојега,
0027 да ме ујак учи сјећи турке."
0028 На то стара уздисала мајка
0029 а овако Драгу говорила:
0030 "Не за бога, вовјода Драгиша!
0031 Ко ће стару сахранити мајку,
0032 с ким л’ ће се разговарат јадна,
0033 но ће јадна остат самохрана?"
0034 Ма је силом нагоњаше Драго,
0035 те му лахка мјеси брашненика,
0036 половину воде придаваше,
0037 а пола је сузом од образа,
0038 па кад било зора настанула,
0039 итро Драго на ноге скочио,
0040 доватио својега вранчића,
0041 оде ш њиме горје уз планину,
0042 а кад био далек’ у планину,
0043 стаде јека зелен планине,
0044 мало било, млого не стануло,
0045 а то л’ иде Краљевићу Марко
0046 на Шарчини коњу његовоме
0047 а када се Драгу приближио,
0048 овако је ш њиме говорио:
0049 "Мак’ се с пута, лудо и нејако!
0050 Е да м’ није сабљу поганити,
0051 а десницу гријешити руку,
0052 ја бих тебе одасјек’о главу."
0053 Њему вели лудо и нејако:
0054 "А полако, незнани јуначе!
0055 Ја би с’ тебе помакнуо с пута
0056 но ме клела на рођење мајка
0057 да јој синак по једном јунаку
0058 ја с’ никада не помичем с пута,
0059 не бољему, а некмол’ горему."
0060 Оно Марку жа на свијет било,
0061 на њег’ Шарца био нагонио,
0062 а тад виђи још љубавни друже,
0063 како вранац потиште Шарина,
0064 украј пута њега помакнуо
0065 те је Марку и жалије било,
0066 од бедрице сабљу повадио,
0067 докле Марко сабљу извадио,
0068 удри г’ Драго седам-осам путах,
0069 докле Марко ударио Драга,
0070 удри г’ Драго и седамнаес’ путах,
0071 од његова одвоји га Шарца
0072 а с црном га земљом саставио,
0073 још поскочи војвода Драгиша
0074 да му добру посијече галву,
0075 но говори Краљевићу Марко:
0076 "А полахко, незнани јуначе!
0077 Докале те је упитам само
0078 од кога си краја из свијета
0079 и кога си рода и народа,
0080 да се знаде од кога погибох."
0081 "Није боље, незнани јуначе!
0082 Мене стојат, тебе разговарат,
0083 а сестрић сам Краљевића Марка:
0084 ја га тражим горје у планину
0085 да ме Марко учи сјећи турке:"
0086 Кад то зачу Краљевићу Марко:
0087 "У з’о час те научио, синко!
0088 Ево Марко и другога нејма,
0089 ал’ од Марка боље с’ научио."
0090 А кад зачу војвода Драгиша,
0091 над њиме је нагрдио лице:
0092 "Ах си мене, мој мио ујаче!"
0093 Па одпаса мукадем појаса
0094 и танахну свукао кошуљу,
0095 стаде купит Маркове комаде,
0096 све на мјесто своје поставио,
0097 кошуљом га умотава танком
0098 а утеза свионијем пасом,
0099 па га тури на Шарца голема,
0100 оћера га Сплету на крајину,
0101 ту му нађе латинске медике,
0102 видаше се за годину данах,
0103 док се добра извиду јунака,
0104 али вели војвода Драгиша:
0105 "А за бога, мој мио ујаче!
0106 Оћемо ли ходит у планину,
0107 не би л’ нама бог и срећа дала,
0108 не бисмо ли оно помирили
0109 што смо блага ’ко себ’ исхарчили?"
0110 То на свијет мило Марку било:
0111 "Ела, Драго, а да зашто не би!"
0112 Добрије’ се коњах доватили,
0113 они доше гори уз планину,
0114 док дођоше на распутје често,
0115 ту нађоше големе трагове:
0116 једним иша Ђерзелез-Алија
0117 на дундула коња његовога,
0118 а једнијем тридест јањичарах
0119 и пред њима до три маске блага.
0120 Стаде питат војвода Драгиша:
0121 "А тако ти, мој мио ујаче,
0122 али волиш трагом за Алијом,
0123 ал’ си волиш поћи за Турцима?"
0124 Него вели Краљевићу Марко:
0125 "Ја сам волим отист за Турцима."
0126 Оде Марко трагом за Турцима,
0127 на далек’ је турска задња стража,
0128 те је стража угледала Марка,
0129 угледала и уфатила га,
0130 свезаше му руке наопако.
0131 Но отиде војвода Драгиша,
0132 не хоћ’ трагом ходит за Алијом,
0133 испод друма Драго надскочио,
0134 Алији се на пут испречио,
0135 силно њему Туре бесједило:
0136 "Мак’ се с пута, лудо и нејако!
0137 Да ми није сабју поганити,
0138 а десницу гријешити руку,
0139 ја бих тебе одасјека главу."
0140 "А полахко, незнани јуначе!
0141 Ја бих ти се помакнуо с пута
0142 но ме мајка на рођење клела
0143 да се једном не помакнем с пута,
0144 не помакнем ни бољем јунаку,
0145 а некмоли теби и горему."
0146 То Алији и жалије било,
0147 на њег’ свога дундула погнао,
0148 ма да видиш претила вранчића,
0149 како с пута дундула тискао,
0150 још Алију то жалије било,
0151 од бедрице сабју повадио,
0152 но док Але сабју извадио,
0153 удри Драго седам-осам путах,
0154 докле Але седам-осам путах,
0155 удри Драго и седамнес’ путах,
0156 од голема г’ коња одвојио,
0157 а с црном га земљом саставио
0158 и добру му одасјека главу,
0159 па се Драго са ђога скинуо
0160 те с Турчина поскида оруже,
0161 и скиде му одијело дивно,
0162 па ођело Драго свуче своје,
0163 а лијево бјеше обукова,
0164 а затаче његово оружје
0165 на голема прими се дундула
0166 а својега привезао вранца,
0167 оде трагом за својим ујаком,
0168 лахко ћера ма сустиже брзо,
0169 а ’во турци уфатили Марка,
0170 свезали му руке наопако,
0171 но им Драго помоћ називаше,
0172 помоћ су му турски прифатили,
0173 па ста Драго упитиват Турке:
0174 "А за бога, јањичари Турци!
0175 Откуд у вас каурине Марко,
0176 бисте ли га мене поплатили
0177 е је мене изгубио баба
0178 не би ли га данас осветио?"
0179 Марка Турци њему поклонише,
0180 од бедре је сабљу извадио
0181 но ми Марко по рукама гађа,
0182 не погоди г’ по бијелој руци,
0183 по пртену згоди га конопу.
0184 А да ти се нагледати, друже,
0185 кад се соко крилах доватио,
0186 намигнуо један на другога,
0187 а истиног бога поменули,
0188 па у Турке јуриш учинили.
0189 Још да ти се нагледати, друже,
0190 како њихне сијевају ћорде,
0191 како турске зијевају главе,
0192 не утече друга ђавољега
0193 ни да каже ђе су погинули.
0194 Ту се блага доста наузеше
0195 и турског свијетла оружа,
0196 пак се оба здраво поврнула,
0197 отишла су свом бијелом двору.
0198 Ко ме чује, на част нека му је,
0199 свим осталим још Драгишу фалим.
