Везак везла Златија ђевојка
На прозору у бијелу двору,
Док долеће зелена јабука,
Те је Злати у крило панула.
Гледа Злата: оклен је јабука? 5
Док завика танана робиња:
»Ао Злато, жалосна ти мајка,
Умрије ти твој мили Мујага!
Долетила сеја Мујагина,
У црну се свилу замотала, 10
Бацила ти на прозор јабуку.«
Кад је Злата ријеч разумјела,
Ђерђеф паде, Злата не устаде,
Већ умрије у бијелу двору.
У то доба Муја понијели, 15
А Златију опремила мајка.
Однесоше Злату и Мујагу
До мезара у -зеленој башчи.
Кад су били ситнијем сокаком,
Сјаје сокак на четири стране; 20
На Мујаги чоха окићена,
Седамдесет и седам марама,
А на Злати ни броја им нема.
Кад су били Беговој џамији,
Рони сузе мало и велико; 25
Кад су били вјечноме мезару,
Говориле аге Сарајлије:
»Поскидајте са мејита злато!«
Са Мујаге скидају мараме,
Све скидоше, једну не могоше, 30
Што је Злата на прстену дала,
Кад је Муји лице обећала.
Укопаше Злату и Мујагу,
Из мезара цв'јеће проницало,
Проницало, па се савијало 35
Са мезара једног до другога.
Референце
Извор
Сарајке, српске народне женске пјесме, књ. 1; из збирке Милана Бугариновића, [Сарајево], Срби типографи града Сарајева, 1904., стр. 24-25.
