Двије секе брата не имале,
брата виле од бијеле свиле:
б'јело лице од б’јеле хартије,
ситни зуби од ситна бисера,
црне очи мрка мурећефа, 5
обрвице с мора пијавице.
Кад су сестре брата направиле,
онда стале, па се богу моле:
„Дај нам, боже, да нам проговори!"
Самоме се богу сажалило, 10
па он посла својега анћела,
својијем га духом задахнуо,
те сестрама братац проговори.
Најприје је воде заискао:
„Дајте, секе, студене водице." 15
А сестре су брату говориле:
„Устан', брате, па се напи' воде!"
Па је онда сестрам’ говорио:
„Хајте, секе, у поље зелено
да беремо румену ружицу." 20
То су секе једва дочекале,
те су с братом у поље отишле,
и сједоше под жуту наранчу,
сваке красне пјесме испјеваше,
и у свакој брата припјеваше. 25
Ал’ из траве нешто проговара:
„Црна земљо, што с’ се подигнула,
брез саздања бога истинога?"
Од сестара ни једна не чује,
већ то чује млаћани Илија, 30
па сестрама тихо проговара:
„Гле'јте, сестре, небу под облаке
како соко носи препелицу."
То се оне јадне преварише,
погледаше небу под облаке 35
како соко носи препелицу.
Што је земља, то оде земљици,
што је вода, оде у водицу,
папир оста на трави зеленој
и бијела свила савијена. 40
Неста брата међу сестрицама.
