[Два су брата јако живувала]
Два су брата јако живувала,
сестру Нејћу јако поштувала.
Од милос је ножеве купили,
а од радос коре позлатили.
Прикраде се кучка Петровица 5
те украде Нејћини ножеве
и сас њи је пакос поправила:
убола је два вола рањена
и убола два коња на јасле
и убола тоја мушко чедо, 10
испуштила девет бвчве вино
и десету љутуту раћију.
Па си оде Петру казивати:
„Тако м’ бога, Перо мејанџијо,
твоја сеја чудеса поправи, 15
испусти ти девет бвчве вино
и десету љутуту раћију,
убола ни два вола рањена
и убола два ноња на јасла."
Седи Петар, ништа не говори. 20
„Бре, устани, Перо мејданџијо,
убола ни дете јединиче!“
Стаде Петар на ноге лагане
па дозива своју сестру Нејћу.
Сеја му се љуто заклињала: 25
„Тако м' бога, брале мејанџијо,
ако будем ја то учинила,
изведи ме на пут, на раскрсје
и расечи чирек по чирека
па наћити трње и грмање 30
па помами орле и гарвање
нека зобу девојачко месо.
Гледај, брале, редом по ножеви
чији буду под коре крвави,
тија су ти пакос починили.“ 35
Оде Петар гледат по ножеви.
Гледа Петар мало и велико,
дође редак своје сестре Нејће,
њојни ножи под коре крвави.
Узе Петар своју сестру Нејћу, 40
одведе ју на пут, на раскрсје,
и расече чирек по чирека
и наћити трње и грмање
и помами орле и гарвање:
„Цуку, цуку, орли и гарвање, 45
јел’ зобете девојачно месо?“
Где падоше теја црне очи,
створише се два бистра кладенца,
а где паде таја руса коса,
туј изниче љута чемерика, 50
где падоше теја беле руће,
туј никоше два струка босиљак,
где падоше теја итре нође,
израсоше две т'нке тополе,
а где паде теја клето срце, 55
туј се створи црква Раваника.
Болни иду, а здрави долазе, -
прочула се црква Раваника.
Поболе се кучна Петровица.
Лежала је девет годин дана. 60
Кад наступи десета година,
она зове Петра мејанџију:
„Тано м’ бога, Перо мејанџијо,
тешће су ми бољће додијале.
Негде кажу црква Раваника, 65
болни иду, а здрави долазе,
ајде, Перо, и ми да идемо.“
Путоваше до два до три дана
док најдоше цркву Раванину.
Далеко и' црква угледала, 70
одблиза се врата затворила,
а из цркву нешто проговара:
„Потам, потам, кучко Петровице,
лежала си девет годин дана,
још да лежиш до девет до десет 75
док ти трава проз косће прорасте,
а и тичи проз уши пролете
и бробинци 'леб из руће отну,
ти си своју душу огрешила
и брата си с брата омразила!“ 80
