Дванаести час/21

Извор: Викизворник

Двадесетпрва појава
◄   Двадесета појава Двадесетпрва појава Двадесетдруга појава   ►

Двадесет прва појава
 
ГЕРМАН и РАТКОВИЋ, доцније ЈЕЛАЧА и ЈЕЛЕНА
 
РАТКОВИЋ
Чуј, свештениче, ти си сада Бог,
Спасавај мене, спаси краља мог!
Како је живот примамљив и мио!
Што да ме као убицу посеку?
Ком ја учиних зло у свом веку?
Та коме ја сам непријатељ био!
(Врата од дворнице су отворена још од пре. Сод на њих улази Јелача, бледа, смрвљена, водећи матер, која клеца. Лагано је доводи до једне наслоњаче. На позорници је помрчина и слабо се виде Гернан и Ратковић. Њих две се јасно виде због месечине која бије кроз прозоре.)
ЈЕЛЕНА
(идући)
Још нисам мртва, мене живот чека,
Ја ћу да живим! О, како је слатко!
(Села је већ.)
Ох, љубав, срећа, ноћ сетна и мека!
Та то зар траје само време кратко?
Ранили сте ме у ноћној галами.
То је освета, али ко зна чија. . .
Ах, Радојевић, она гадна змија. . .
ЈЕЛАЧА
(Спазила је људе)
Дивљак је један у поноћној тами
С ножем у руци моју мајку срео,
Тражио усне, очи, груди, косу.
Нож кроз ноћ сену. Крв се њена просу!
Још липти крв, млаз топао и врео.
Дивљак је уби! Спасите је, људи.
Зар ове топле материне груди
Занавек покров да локрије бео!
ЈЕЛЕНА
(говори лагано, тихо, реч по реч, умирући)
Како је слатка ноћ пуна тишине!
Ко ми то смета? Какви су то гласи?
О, како слатко бол се ране гаси
И нешто меко и пуно топлине
Струји из мене. . . Удови ми трну. . .
Обамрлост. . . снага у бездан ми тоне. .
Како звуци среће кроз ноћ страсно звоне!
Као кроз копрену да назирем црну,
Преда мном трепере жеље страсти, наде,
Ружичасти снови девојачких дана,
Јер ћу просањати љубав душе младе
У грешном наручју страснога султана.
ЈЕЛАЧА
(Врисне.)
РАТКОВИЋ
(хвата Јелачу за руку)
Пусти је да умре. Њој већ лека нема.
Та је смрт најслаñа, њу блаженство краси.
Нада као дремеж! Нек слатко задрема
Не знајући да се њен живот већ гаси.
ГЕРМАН
Јелена умире!
ЈЕЛАЧА
(Зарони главу на мајчино крило и плаче.)