Дванаести час/10

Десета појава

Десета појава

РАТКОВИЋ, СТЕПАН, РАДОЈЕВИЋ

РАТКОВИЋ
(ушао је заједно са Јеленом, али је за време целе сцене стајао зачуђен, скоро забезекнут)
РАТКОВИЋ
Краљу, чујеш ли? Но не чујеш ти!
Зидине ове, тврди гранит сам,
Ужасе страшног одбијају звук.
И да попусте, срце твоје, кам,
Зар би икада уздрхтало? Ти
Не цениш ништа, а пљујеш на све.
Та имај срца кад гинемо ми. . .
Нас махни. Брани народ ког смрт тре.
Зар Ђурђева се већ не штује жеља?
Част српског мача чистија и беља
Од сомог снега, зар срамно тавни?
Па ко је прља? Краљ! Страшна коби!
Тако ти круне, реза мача твог,
Тако ти ока из ког сева сјај;
Тако ти сестре што ти даде Бог.
Чија је песма као кад у нај
Далеки свирач с источних страна
Пева у славу шахова силних
Из мпадости ти и срећних дана;
Мајчиног гроба и песме оне
Што над тим гробом шуморе смреке,
Звука што као опело звоне;
Умрле драге косице меке,
Љубљеног створа ручицу чију
Усана твојих врео дах таче,
Коју љубљаше од мајке јаче;
Другова који на гробљу спију,
Гробове чије дажд ледени плаче;
Срушених дбора славних ти деда,
Где зимљив гавран изломљен гаче;
Тако ти оца, јунака седа!. . .
СТЕПАН
Престани једном. На, читај ово.
РАТКОВИЋ
(узима листину и чита. Чудновато му је све. Развесели се. Гледа дугро у Степано, па у пистину. Дигне главу)
Степане, Боже! . . . Мудро је слово!
Мудра ли глава све ово сложи!
О, чудни, чудни пути су божји.
Хвалим те творче све васељене!
О, непојамни далеки створе,
Од кога стрепе трунке земаљске,
Спрам чијих дела ми бубе споре. . .
СТЕПАН
Шта Бог ту може? Ја сам то хтео.
Ви само знате дивити се. Да.
По вама свет би срушио се цео,
А све радите, трчите. А ја?
Гледом и мислим, једна реч и глас
И — срећа цвета.
РАТКОВИЋ
Вог па ти. Не, није: ти си па тек он,
Тај што најлакше сласти грешне зна.
И нашта борба, нашта труо трон?
Зашто да гинеш? О, згреших ти ја.
Опрости, краљу. Не, сад ниси краљ,
Но сети ме се када будеш то.
Нек твоје име слави цео свет,
Крунисан владар и бескућник го.
РАДОЈЕВИЋ
(За време целе сцене уздржаво смех. Издвојио се.)
СТЕПАН
Јелену брже иди врати сад,
Реци да сваки залудан је рад.
Турцима сутра предаће се град.
РАТКОВИЋ
Одмах! Опрости! Ја сам добру рад!
(Оде нагло десно.)