Данак у крви (драма у једном чину)/6
VI
ОТАЦ СЕРАФИМ (За народом излази из цркве и отац Серафим, гологлав и са епитрахиљем о врату. Оца Серафима је, попала седина, а испржлдо сунце. Висок је, суве руке, а светла ока, над којим се наднеле беле веђе. Он збори тихо, лаганом речју, али оком каже више но говором. Кад дође за народом до капије, он узноси руком мали дрвени крстић и прекрсти њиме народ. Неки, они ближе њему, падају на колена, а други остају погнуте главо и слушају реч): Ћери моје и дјецо моја! Натуштило нам се небо и ево нам се облак ближи, те носи сузну кишу, која ће мало час поплавити наше домове и погасити ватре на огњиштима. Пухнуће вјетар и почупати младице из корјена, из душа ваших: удариће град и покосити плод ваших срдаца. Али... трпљет’ се мора! Трпљели су они прије нас, трпимо ми, трпљеће и они што ће доћ’ за нама. Велики се гријеси не откупљују малијем жртвама, а на нама лежи тежак гријех наших старијех. Трпљет’ се мора! Стегните мајке, срца; нека вам усахну очи; нека се придуши јаук и болове своје искажите у молитви Господу Богу својему!... А ви, дјецо, моја, коју до који час судба отргне са крила родитељскијех, и са њедара мајке цркве, пођите у далеки свијет са благословом Божјим. Понесите собом крв, коју су вам мајке улиле у жиле, како бисте по њој познали братску крв, ако вам се кадгод рука маши да и братску крв пролијевате; понесите собом крв Христову, којом вас ја мало час окријепих, како бисте по њој познали вјеру, коју сте некада вјеровали, ако вам се кадгод рука маши да на своју вјеру насрнете. Нека вас Господ благослови, а његово знамење окријепи. Приђите, дјецо, да се опростимо у име Бога оца, Бога Сина и... (Загрцне се. Деца му прилазе, па се тискају љубећи му руке. Он полегао по њима, те им љуби косу, чело и благосиља их, једва изговарајући последње речи)... и... Бога... Духа... светога...
|