Гојени Алил под Уџбаром

Од како је свијет постануо
Није љепши цвијет настануо
Него данас на ову годину
У Уџбару граду бијеломе
Добра шћерка од Уџбара бана.
Њу ми просе тридесет сердара
И од мора седам џенерала,
И проси је од Беча ћесаре,
Још је проси од Будима краље.
Сви просише, не даде је бане,
Већ дозива Богосава слугу,
Па овако бесједио бане:
"Чу ли мене, Богосаве слуго
"Хајде сиди доље у чаршију,
"Хајде пусти три лака телала
"Нека вичу за неђељу дана,
"И овако заповједи слуго:
"Ко је добра коња одгојио,
"Нека иде под Уџбара града,
"Јер сад бане учини весеље,
"Он истура шћерку на кошију
"И уза њу два товара блага."
Вјерна га је послушала слуга
Па отиде доље у чаршију,
Одмах пусти три лака телала,
Они вичу за неђељу дана:
"Ко је коња добра одгојио,
"Нека иде под Уџбара града,
"Бане шћерку на кошију тура
"И уза њу два товара блага."
То се чудо чуло низ крајину,
Ту се саста калабалук коња:
Двјеста ата а триста парипа,
Бедевија бечкога ћесара,
Два алата од града Аната,
Два ђогата сердар-Смиљанића,
Још су дошла два Арапа црна
И довели два уметка врана,
Што им пера на рамени нема,
Што им ништа побјећи не може,
Осим тице која има крила.
То зачуо Гојени Алиле
У Удбину у турску крајину,
Па се моли буљубаши Мују:
"Дај ми, брате, вилена ђогина
"Да отидем до Уџбара града,
"Јер сам чуо и људи ми кажу,
"Бане цуру на кошију тура
"И уза њу два товара блага,
"Још овако обећава бане:
"Ко најприје до ђевојке дође
"Онога је лијепа ђевојка
"И његова два товара блага;
"Дај ми, брате, вилена ђогина,
"Да ја идем огледат’ ђогата
"Не би л’, брате, цуру придобио
"И сувише два товара блага."
Проговара буљубаша Мујо:
"Хајд’, Алија, аџамијо луда!
"Не дам ђога за живота мога,
"Јер ’вакога нема у другога,
"Мој се ђогат у каиту пише
"Код три цара и седам краљева."
Онда вели тридесет Турака:
"А наш брате, буљубаша Мујо!
"Подај брату вилена ђогина
"Нека иде огледат’ ђогата." -
"Не лудујте, тридесет Турака!
"Ту ће бити влаха од Котара,
"Хоће познат’ мојега ђогата,
"Хоће коња осужњити мога,
"А Алији добра бити неће.
"Знате добро, тридесет Турака!
"Ја сам трипут чету сакупио,
"И сва трипут ишо у Котаре,
"Све по тридес изгубио друга,
"А мене је износио ђого,
"И свакад сам шићар задобио."
Опет вели тридесет Турака:
"А наш брате, буљубаша Мујо!
"Ту ће бити калабалук коња
"Са четири од краја земаља,
"Јер смо чули и кажу нам људи,
"Туна има калабалук коња:
"Двјеста ата а триста парипа,
"Бедевија бечкога ћесара,
"Два алата од Аната града,
"Два ђогата сердар-Смиљанића,
"Још су дошла два Арапа црна
"И довели два уметка врана
"Што им пера на рамена нема,
"Што им ништа утећи не може
"Осим тице која има крила:
"Молимо те кано старијега,
"Подај брату вилена ђогата,
"Нека иде огледат’ ђогата,
"Па што Бог да и срећа донесе."
Тада Мујо обећа ђогата:
"Хајд’ Алија опреми ђогата."
А Алија једва дочекао,
Па он љуби буљубашу Муја,
Око њега тридесет Турака,
Па отрка у подрум ђогату,
Те опреми дебела ђогата,
Па он оде у нову чаршију
И одведе вилена ђогата,
А кад дође бојаџији младу
Па овако њему бесјеђаше:
"Чујеш ли ме, млади бојаџија!
"Можеш ли се море, поуздати,
"Да мојега обојиш ђогата,
"Од ђогата начиниш дората;
"Док отидем до Уџбара града
"Да мом коњу боја валит’ неће?"
Проговара млади бојаџија:
"Ја се могу, море, поуздати,
"Да га јашеш три мјесеца дана
"Да твом коњу боја валит’ неће."
Тад Алија раседла ђогата.
На ђогата боју ударише
Саврх главе до зелене траве,
Од ђогата начини дората.
А кад Турчин обоји ђогата,
Он отиде на нове дућане,
Све маџарско рухо узимаше,
Што Маџари носе по Уџбару,
А низ плећа сплете плетеницу,
У њу сплете три крста од злата,
А врх тога московску чатију
Што Маџари носе по Уџбару.
Кад опреми себе и ђогата,
Па се коњу на рамена ману,
Ја како је наљутио ђога
Испод куле буљубаше Муја,
Пјене тура преко господара,
На златну се ашу дочекују,
А гледа га буљубаша Мујо,
Па овако Турчин проговара:
"Браћо моја, тридесет Турака!
"Ев’ одовуд лака Маџарина
"На дорату коњу великоме,
"Од како сам начинио кулу
"У Удбини у турској крајини,
"Није ’наки Маџар пролазио,
"Нит’ је ’наког пројахо дората,
"Баш ка да је соја ђогатова."
Не познаје брата ни ђогата.
А то слуша дијете Алија,
Па овако бесједи Алија:
"Благо мене, буљубаша Мујо!
"Кад ти мене данас не познајеш,
"Ја како ће власи под Уџбаром?"
А кад зачу буљубаша Мујо
Па овако Мујо проговара:
"Што с’ Алија ђога нагрдио,
"Што си на њ’га боју ударио?"
Проговара тридесет Турака:
"Нека, брате, буљубаша Мујо,
"Кад ј’ Алија ђога обојио,
"Сад га власи познати не могу."
Па овако бесједио Мујо:
"О мој брате, дијете Алија!
"Каде сидеш под Уџбара града,
"Чувај добро мојега ђогата,
"Ако тебе до невоље дође,
"Брз је ђого може утекнути,
"Ако штогод биде од шићара,
"Јак је ђогат може изнијети."
Још му ’вако бесједио Мујо:
"Ајд’, Алија, хаирли ти било!"
Па овако бјесједи Алији:
"Деде пушти мојега ђогата,
"Да те видим јеси л’ бињаџија."
Кад полеће, три га јада смела"
Бакрачлије црну земљу стргу,
А из гриве стоји писка виле.
Куд год иде, под Уџбара сиде.
Угледа га од Уџбара бане,
Па дозива Богосава слугу:
"Богосаве, вјерна моја слуго!
"Ето отуд лака Маџарина
"На дорату коњу великоме,
"Приватите коња под Маџаром,
"Дај Маџара на бијелу кулу,
"Да га питам од земље које је,
"Од кога је соја и племена."
Вјерна га је послушала слуга,
Одмах стрча пред бијелу кулу,
Под Маџаром привати дората,
А Маџара на бијелу кулу.
Кад изиде дијете Алија,
Он се смјерно поклоњаше бану,
Па га љуби у скут и у руку,
Па с’ измаче, стаде га дворити,
А стаде му бане бесједити:
"Млад’ Маџаре, отклен те имамо?
"Од кога си града ил’ паланке?"
А бесједи дијете Алија:
"Господаре, од Уџбара бане!
"Отуда сам јунак од Котара,
"Вјерна слуга задарског сердара,
"Па сам чуо за твоје весеље,
"Па сам коња одгојио дора,
"Ја сам дошо огледат’ дората."
Проговара од Уџбара бане:
"Хајд’ не спрдај, лаки Маџарине!
"Није слика није ни прилика
"Да утече твоја доратина,
"Овђе има калабалук коња:
"Двјеста ата и триста парипа,
"Бедевија од Беча ћесара,
"Два алата од Аната града,
"Два ђогата сердар-Смиљанића,
"И те би ти опростио хале,
"Ал’ су дошла два Арапа црна
"И довели два уметка врана,
"Што им пера на рамена нема,
"Што им ништа утећи не може
"Осим тице која има крила,
"Они ће ти цуру уграбити.
"Хајд’, Маџаре, распреми дората,
"Сјутра ћемо огледат’ дората."
Оде Турчин, одведе дората.
Туна тавну преноћише ноћцу,
А кад свану и огрија сунце,
Сви јунаци коње разгледали,
Разгледали, па их јарачили,
А Алија под седлом дората;
Сви јунаци зоби натакоше,
А кад коњи зоби изобаше,
Па их ладном водом напојише,
А најпотље дијете Алија.
Када дође на воду студену,
Туна нађе лијепу ђевојку
И око ње тридес ђевојака,
Проговара дијете Алија:
"А Бога ти, лијепа ђевојко!
"Каква ти је голема невоља
"Те ти рониш сузе низ образе?"
Проговара лијепа ђевојка:
"Прођи ме се, незнани јуначе!
"Није мени до штано је теби,
"Већ је мени до моје невоље:
"Мене проси тридесет сердара,
"И од мора седам џенерала,
"И проси ме од Беча ћесаре,
"Још ме проси од Будима краље,
"Сви просише не даде ме бане,
"Но ме данас на кошију тура.
"Ту су дошла два Арапа црна,
"И довели два уметка врана,
"Хоће они мене уграбити,
"Хоће лице моје огарити,
"Огарити и опоганити."
Проговара дијете Алија:
"Бе не бој се, лијепа ђевојко!
"Биће овђе и бржије коња."
Оде Алил, одведе дората.
Док у поље гајтан опружише,
А за гајтан коње заведоше,
Онда да ви’ш од Уџбара бана!
Он изведе лијепу ђевојку,
Па је граду тури на капију,
И изнесе два товара блага,
А око ње петнаес солдата,
Још овако заповједи бане:
"Чујете ли, петнаес солдата!
"Чувајте ми лијепу ђевојку
"И уза њу два товара блага,
"Ко најприје до ђевојке дође,
"Онога је лијепа ђевојка
"И сувише два товара блага."
Стан’ погледај, драги побратиме!
Гајтан пуче, коњи полећеше.
Док стадоше бољи измицати,
Побратиме, гори узмицати,
Но измакла два Арапа црна
А за њима сура бедевија,
Бедевија бечкога ћесара,
А за њима два коња алата,
Два алата од града Аната,
А за њима два коња лабуда,
Два лабуда сердар-Смиљанића,
А за њима Алил на дорату.
А кад бише насред поља равног,
Онда вели дијете Алија:
"Мој дорате, моја узданице!
"Што си ми се данас обл’јенио?
"Измакоше два Арапа црна."
Па повади виргазли канџију,
А кад шину ђога Мујагина,
Одмах прође два коња ђогата,
Два ђогата сердар-Смиљанића,
Два алата од града Аната,
Бедевију бечкога ћесара,
Одмах стиже два Арапа црна,
Како стиже одмах пролазио,
Али Арап са вранчића викну:
"Саибија од коња дората!
"Зашто болан поквари дората?
"Јер га таког нема у другога,
"Све четири плоче отпануле,
"Црна крвца бије из табана."
Препаде се дијете Алија
Да братскога исквари ђогата,
Па одјаха од коња ђогата,
Па огледа плоче на ђогату,
Стоје плоче као што су биле,
Ал’ прођоше два Арапа црна.
Одмах Туре појаха ђогата,
Опет стиже два Арапа црна,
Како стиже, одмах пролазио.
Опет Арап са вранчића викну:
"Саибија, да од Бога нађеш!
"Пукоше ти четири колана,
"С коња ће те вјетар оборити,
"Сломићеш се не треба т’ ђевојка."
А Турчин се бјеше уплашио,
Одмах сјаше са коња ђогата,
Ал’ колани како што су били.
Виђе Турчин да је пријевара,
Па Мујина ошину ђогата,
Одмах прође два Арапа црна,
Јоште стиже граду и капији.
Одмах Турчин разјаха дората,
А цура му привати дората,
Па се коњу сави око врата,
Па га љуби међу очи црне:
"Мој дорате, моје добро прво!
"Здравље Божје господару твоме!
"Мој дорате и твоме и моме!"
Док дрмнуше по граду топови,
А пушкама ни есапа нема.
Боже мили, чуда великога!
Искупи се мало и големо
Да гледају чуда великога,
Ко уграби банову ђевојку
И уза њу два товара блага.
Ђе је срећа, ту је и несрећа:
Враг донесе Комлен-барјактара,
Барјактара од влашког Котара,
Да огледа доброга јунака
Што уграби банову ђевојку.
А кад дође Комлен барјактаре,
Зађе Комлен, огледа дората,
На Алију очи попријечи:
"О Алија, од курве копиле!
"Што си братског обојио ђога
"Да одведеш Српкињу ђевојку?
"Не ћеш изић’, ни изнијет’ главе,
"А камо ли извести ђевојку."
Проговара Гојени Алиле:
"Не турчи ме без невоље данас,
"Док ми није за невољу било."
Проговара Комлен барјактаре:
"Не крсти се без невоље, Алко,
"Јер Бога ми сад ћеш за невољу:
"Ја познајем ђога Мујагина,
"Познајем му врата широкога."
Па повика своје Котаране,
На Алију јуриш учинише
Чаре није, жива уватише,
Вајде нема, савезаше руке
Од лаката таман до ноката,
Из ноката црна крвца пишти,
Одведоше од Уџбара бану,
Па казују шта је и како је.
А кад бане зачу лакрдију,
Још овако проговара бане:
"Дај Алију на дно у тамницу,
"А ђогата у подруме моје."
А узима лијепу ђевојку,
Па је даде Комлен-барјактару:
"На поклон ти моја шћерка мила,
"Да не иде вјера за невјеру,
"И уза њу два товара блага."
Оде Комлен кући пјевајући,
А Алија сужан кукајући.
А кад зачу буљубаша Мујо
Ђе Алија запо у тамницу,
Па овако ситну књигу пише:
"Господаре од Уџбара бане!
"Ја те молим ка и старијега,
"Пуштај мене дијете Алију,
"Добар сам ти прилог учинио,
"На поклон ти ђого од мегдана,
"Што такога нема у другога."
А кад бану књига долазила,
Па кад бане књигу прегледао,
Књигу гледа, а смије се на њу:
"Не вала ти, буљубаша Мујо!
"Него вала Комлен-барјактару
"Што познаде ђога и Алију."
Па дозива Богосава слугу:
"Хајде, слуго на ледну тамницу,
"Изведи ми дијете Алију."
Вјерна га је послушала слуга,
Те изведе дијете Алију,
Доведе га од Уџбара бану,
Бесједи му од Уџбара бане:
"Чујеш ли ме, дијете Алија!
"Хајде иди у турску Удбину,
"Те се фали што си задобио
"Под Уџбаром градом бијелијем."
Од’ Алија тужан и жалостан.