Газда Младен/X

И после као да на све намрзну. Ништа као да није хтео да види. Све му није било као што треба, ништа не вредело. Тешко томе ко би штогод учинио погрешно! Никад да му он опрости. Никакав изговор, никаква молба, обзир није помагао. Тога никад не би погледао, ни проговорио с њиме.

Па и кад све уреди, потчини себи, као пресече: да нико у кући, у дућану, не сме да ради друго него оно што је он рекао, да се не сме ништа да чини, мисли, жели, креће се друкчије него као што је ред, као што он хоће — опет је био исти. Сув, нем, стар, спечен и горд. Знало се његово шта је. Кад ће устати. Колико ће проћи док се обуче, умије, да га онда чека спремљена кафа, спремљене, очишћене као огледало ципеле. Кад ће отићи у дућан, прегледати га, проћи магазе, проћи свуда а да за то време сви у дућану, и брат, и слуге, стоје неми, укочени, чисто да не дишу, да се чује како шушти његово џубе и ударају зрна на бројаницама.

После ће у цркву. И тамо, у цркви, морало је бити као код куће. Све је морало бити у реду, на време. И попови, и клисари, сваки да је своје свршио и и готови да су кад он дође, да почне јутрење или служба. Чак и просјаци, поређани с обе стране, кад би он долазио, устајали су, збијали се унатраг од њега у редове, не пружали руке за милостињу. Зна се кад он даје.

После би у меџлис. И тамо, ако неће остали као он, он би упорно, увређено, гордо седео, не говорио ништа, само ћутао. Као дошао само тек да је он у реду, да му се не каже што, да он са себе скине сваку кривицу. После би одлазио.

И, кад после подне не би имао каква посла, пред вече, увек би излазио изван вароши, у Текију, да тамо испод редова густих и високих топола седи, пуши, пушта бројанице, да слуша како више главе му заносно, предвечерње, свеже шуште тополе и разносе ка виноградима ћарлијање, мирисе... Па да се опет враћа, пролази кроз улице, да му жене испред капија, чим га виде, устају и неме, са страхом, остају стојећи док он не прође суво, споро, високо, а да се на њему не види шта је: да ли је задовољан, да ли љут. Ништа.