Витковићи
0001 Књигу пише Новљанин-Алија,
0002 из крај мора из Херцег-Новога,
0003 те је шаље у Требиње равно,
0004 а на руке Витковића Симу,
0005 овако му књигу Турчин пише:
0006 "Спомени се, Витковића Симо!
0007 Кад ја просих у тебе сестрицу,
0008 ја је просиг, ти ми је не даде,
0009 нег’ је даде у равне Никшиће,
0010 каурину Раду Риђанину,
0011 о’ тадај смо, Симо заратили;
0012 ходи мени на дно Суторине,
0013 сад те зовем да се побратимо,
0014 стару мрзос’ да већ побацимо,
0015 и доведи осам твојих братах,
0016 ал’ не води Вука најмлађега,
0017 јер с’ опија и кавгу замеће."
0018 Још му Турчин тврду вјеру дава:
0019 "Дођи, Симо, није пријевара,
0020 а скоро сам био у Млецима
0021 и донио чоху за доламах,
0022 и кадифу скројити ђечерме
0023 да даривам моје побратиме."
0024 А кад Симу глас и књига дође,
0025 књигу штије, стару мајку пита:
0026 "Ал’ ћу поћи, али нећу поћи?"
0027 Старица га научила дивно:
0028 "Знаш ли, Симо, моје д’јете драго,
0029 није вјере, синко, у Тураках,
0030 него пиши лист књиге танахне
0031 тер је пошљи у Никшиће равне
0032 своме зету Раду Риђанину
0033 нек он скупи тридесет Риђанах,
0034 по избору добријех јунаках,
0035 а Раде је собом јунак добар,
0036 ондај хајде равној Суторини
0037 и да би ви шћели пријевару,
0038 ви сеТурак’ бојати нећете."
0039 Нешће Симо да послуша мајке
0040 нег’ опреми осам својих братах,
0041 ш њима оде Суторини равној,
0042 Вуку брату ни мукајет није,
0043 а то брату врло жао било,
0044 пита Вуче своју стару мајку:
0045 "Што су браћа омрзнула на ме,
0046 до сад браћа ђе год су ходила
0047 нијесу ме никад оставила,
0048 а сад не знам, моја мила мајко,
0049 ни куд иду, ни што ме не зову,
0050 ни што су ме браћа омрзнула,
0051 то је мени моја рана љута."
0052 Све му мајка по истини каза,
0053 а кад мајку Вуче разумио,
0054 јунак бјеше од све браће бољи
0055 пак се упут јаду осјетио:
0056 "Аог, мајко, богме пријевара,
0057 на вјеру ми браћу исјекоше!"
0058 Пак се скочи од земље на ноге,
0059 те се вранцу на рамена баци,
0060 од мејдана узима оружје,
0061 ћера вранца равној Суторини,
0062 стиже браћу на Бријег Дебели,
0063 у том’ дошли на дно Суторине,
0064 ал’ на лонџи Турци пију вино,
0065 тридест агах од Новога града
0066 и остала од Новог господа,
0067 све племићах и господичићах,
0068 па лијепо браћу дочекаше,
0069 руке шире у лице се љубе,
0070 примају им коње и оружје,
0071 неда Вуче од себе оружја,
0072 нити хоће да осједне вранца,
0073 Турци му га млого, брате, ишту,
0074 овако им Вуче одговара:
0075 "Старица ме проклињала мајка
0076 кад старија пију вино браћа,
0077 да ја с мога коња не сјахујем,
0078 ни од себе да оружја давам
0079 па се бојим клетве материне."
0080 И тако га оставише Турци,
0081 ако њима ни мило не бјеше,
0082 а остале сјели у трпезу,
0083 два Турчина око једног б’јаху,
0084 Симо, брате, сједи код Алије,
0085 на лијеву руку код Турчина.
0086 Истом стали хладно пити вино,
0087 ма гови Новљанин-Алија:
0088 "Каурине, Витковићу Симо!
0089 Знаш ли, курво, јеси л’ запазио,
0090 кад ја просих у тебе сестрицу,
0091 ја је просиг, ти ми је не даде,
0092 нег’ је даде Раду каурину,
0093 ал’ данас ћу осветит срамоту!"
0094 Пак измаче ножа од појаса,
0095 тер је Сима у срце удрио,
0096 а остали браћу Витковиће,
0097 све их, побро, девет изгубише,
0098 па на Вука јуриш учинише,
0099 ал’ се Вуче око лонџе брани,
0100 седам-осам посијече главах,
0101 све по избор главније’ Тураках,
0102 ал’ га Туци обранише грдно,
0103 ту на Вука и његову вранцу,
0104 седамнаес’ ранах учинише,
0105 а кад Вуку ране дотужише,
0106 он побјеже рањен у Требиње.
0107 Далеко га мајка угледала,
0108 ђе је Вука и његова вранца
0109 обојицу црна крв облила,
0110 пак се упут јаду досјетила
0111 па не иде виђет свога сина
0112 него трчи билу књигу пише
0113 своме зету Раду Риђанину:
0114 "А мој зете, лоша узданице"!
0115 Свијех десет шура ти погибе,
0116 исјече их Новљанин Алија
0117 код Новога на дно Суторине,
0118 а на вјеру, вјера га убила"
0119 Ја не жалим ђе су изгинули,
0120 но што нико осветит их нејма."
0121 А кад Раду глас и књига дође,
0122 у акшам му књига допанула,
0123 али Раде собом јунак добар,
0124 брже скупи четерес’ Риђанах
0125 па скочише како соколови,
0126 кад кокоти тице запјеваше,
0127 бијаху ти низ Бањане дивне,
0128 а свану им у шер-Петровић’ма,
0129 но не иде Раде у Требиње,
0130 биј’лој кулу Витковића Сима,
0131 што је бјеше с уљем озидао,
0132 него иде равној Суторини.
0133 А кад сиђе на дно Суторине,
0134 ту на лонџи Турци пију вино,
0135 а умећу с’ главам’ Витковићах,
0136 баш Алага главом Симеуна,
0137 још овако Турчин говораше:
0138 "Млого ти се јесам намучио,
0139 а још више блага похарчио,
0140 док сам тебе пред собом видио,
0141 нег’ утече змија љута нама,
0142 љута змија Витковићу Вуко,
0143 који ће нам дојадити тешко!"
0144 Остали му говорили Турци:
0145 "Не будали, Новјанин-Алага!
0146 Ми како смо Вука изранили
0147 ни по пута жив прешао није,
0148 рањен га је коњиц унесао,
0149 обадва су остала у путу."
0150 А то слуша Риђанине Раде,
0151 па веселу лонџу околио,
0152 а једнако с браћом ударио,
0153 четрдесет Турак’ изгубио.
0154 О’ Тураках нико не утече,
0155 нег’ утече Новљанин-Алија
0156 на ђоготу вилену коњицу,
0157 ма га гони Риђанине Раде
0158 на дорату коњу од мејдана,
0159 ћера њега до градскије’ вратах
0160 те га градска врата уграбише,
0161 ал’ је залуд и он утекао,
0162 бијаше га Раде исјекао,
0163 баш Турчина и коња његова,
0164 обадва су цркла до зорице.
0165 Пак отале поврће се Раде,
0166 с Турак’ скида рухо и оружје,
0167 своје мртве искупио шуре,
0168 на турске их коње товараше,
0169 њих и њихно рухо и оружје,
0170 пак их носи мртве у Требиње,
0171 тер их копа код бијеле цркве,
0172 у Тврдошу граду старинскоме,
0173 тад он иде Симеуна кули,
0174 ма га мајка среташе Симова:
0175 "Ђе си, Раде, лоша узданице!
0176 Све су твоје изгинуле шуре,
0177 пак их нико нешће осветити."
0178 Али јој је Раде бесједио:
0179 "Ја сам своје осветио шуре,
0180 за њих девет четерест убио,
0181 све Новљанах по избор Тураках,
0182 донио сам у Требиње мртве
0183 и укоп’о шуре по закону,
0184 код бијеле у Тврдоша цркве,
0185 а Вук их је сам осам посјек’о,
0186 него је ли у животу Вуче?
0187 Видај Вука ти не жали блага,
0188 е да бог да те би преболио
0189 и неби ли оџак одржао."
0190 Али му је стара бесједила:
0191 "Фала тебе, мој сиви соколе,
0192 кад витешки, синко, ми освети
0193 моје синке а своје шураке!"
0194 Пак још Рада грли и целива:
0195 "Вук ти нам је у добру животу,
0196 од ранах му ништа бити неће."
0197 А кад мајку Раде разумио,
0198 рањенога грли и целива,
0199 своју браћу двору оправио,
0200 оправио здраве и веселе,
0201 ниједнога забољела глава,
0202 а шићара доста понијели,
0203 Раде нешће оставити Вука
0204 доклегођ је ране преболио.
0205 На Вуку је оџак остануо,
0206 и од Вука с’ умложило племе
0207 све јунаци кано и ускоци,
0208 свуд их има по земљам’ српскима
0209 а највише у граду Требињу,
0210 у Требињу и около њега.
0211 Вјеруј, побро, истина је било,
0212 у једном се племе одржало!
0213 Бог богује да ђаво тугује.
