Витез
- стара прича -
Не гледај ме, лака срно,
Крчмарева шћери красна!
Твоје мило, око црно
Тавне ноћи звијезда јасна,
Мрачни дух ми болом веже
И о мртвом добу збори...
Ал' шта моје грло стеже?!
Купу амо, жеђ ме мори...
Гдје Ситница валом бије
И обале љуби травне,
Гдје 'но златно сунце грије
Њиве родне, паше равне, -
Гдје у позно вече ти'о
Вјетрић љуља слатке звуке:
Ја сам први живот пио
И ширио к небу руке.
Хај, онамо, на те стране,
И њезин је поглед сјао;
Кад младости познах дане
Ја сам само за њу знао; -
И под стубом мрачних двора
Милов'о јој косе вране,
Све, док блисне поврх гора
Златна круна зоре ране...
Ситни звекет златних гривна
Што о њено грло бију,
Слатка уста, коса дивна,
Очи, које тако грију, -
Бјеху санци добу цвјетном,
Мила радост срца здравог,
Као младом орлу сретном
Златна луча с неба плавог.
Уз пољубац, тако врео,
Клело ми се чедо благо,
Ја од цвјећа вјенац плео
Спомињући име драго...
Љубисмо се... Исток плави
Само таким жаром гори...
Ал' што моје грло дави?!
Купу амо, жеђ ме мори...
Једне ноћи, поврх гора
Кад је блијед мјесец бдио,
У присјенку старих двора,
Гдје струјаше вјетрић ти'о, -
Нађох драгу... шумни вео
По топлом јој тјелу пао,
А њен слатки, пољуб врео
Незнанику милост слао.
Расуше се звјезде дивне,
Небеса ми у ад пала,
А под сводом ноћи кивне,
Из дубине свога зјала
К'о да сура авет стаде
И нада мном злобно писну, -
С калпака ми крило паде
А од бола срце врисну...
Дан је свито, иза гора
Свијао се вјетар хладни,
Кад високо изнад двора
Крила узви гавран гладни; -
Црног госта ја сам звао
На пир слатке свадбе своје,
Црном госту срце дао
Из њедара драге моје...
Са руменим млазом крви
Појио сам тицу кобну,
А вјетрови кроз зрак први
Пјевали су пјесму гробну;
Мрсили јој косе дивне,
Љубили ми злато чисто...
А с оштрице моје кивне
Крвави се одсјај блисто.
И од тада никад више
Нисам имо среће мирне,
Само ноћи кад је тише
С тајним гласом вјетар пирне:
То се дивна младост роди
Па ми варљив акорд буди,
И с нова ми душу води
У вихоре, бијес луди...
Ал' што тако груди трну?!...
Купу амо ал' до врха!...
Супарника - авет црну,
Освета ми још не скрха...
Ја га тражим, љета бројим,
Мач га зове врâн се вије,
Да му гладним кљуном својим
У смрзнуто тјеме бије...