Велимиру Рајићу
Када зажелим луга
Једног чаробног света,
Где лепа гори дуга
У сузи сваког цвета,
И када хоћу да гледам
У дно где шкољке стоје,
Ја тада за сто седам
И читам песме твоје.
Када сазнати желим
Како дубоко и чедно
Истинским болом врелим
Стресе се срце једно -
Како у својој боли
С дна свога чувства поје
И безнадежно воли,
Ја читам песме твоје.
Тражим ли харфу штоно
Ранама мојим звони,
Из чијих струна боно
Моја се суза рони, -
Тражим ли друга кога,
Што увек задрхтô је
Дрхтајем срца мога,
Ја читам песме твоје.
Желим ли видети где је
Прах једне жарке милоште,
Што благо и топло греје
И после смрти јоште,
Твом гробу, песниче мио,
Душа ми полети летом,
И целива га, и ти'о
Покрије трновим сплетом.
Таки су венци за оне
Који небесно љубе -
За срца што их гоне
Патње и беде грубе,
За срца што из топлине
Свог чувства пружају нама,
Кô море из дубине,
Прегршти драгога кама...