Велика недеља (драма у три чина)/35
VI
ИВАН, ОТАЦ ТОМА
ИВАН (После извесне паузе долазн оздо из села. Он је у кожуху, на глави му шубара; лице је преплануло а пробили му брчићи. Прилази рушевинама, скида капу. Крсти се, вади из појаса свећицу, припаљује је и лепи на један камен. Затим клекне и приклони главу)
ТОМА (После извесне паузе враћа се од Николе): Ту си, Иване?
ИВАН (Устаје и прилази руци свештенику): Молим те, оче, помени кад си већ овуда прошао.
ТОМА: Хоћу, синко! (Развијајући епитрахиљ и намештајући га себи о врат): Нема још твојих?
ИВАН: Нема их.
ТОМА: Враћају се, враћају се, и они ће.
ИВАН: Ваљда ће дати Бог! Чуо сам да су их виђали, па их сваки дан чекам.
ТОМА (Свршио је опрему, крсти се и почиње помен): Благословен Бог наш всегда ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин! Помилуј нас Боже по велицјеј милости твојеј, молим ти сја услиши и помилуј. Јешче молимсја о упокојенији усопшај раби твојој Јованки, и о јеже простити сја јеј всјакому прегрешенију вољному же и невољному. Јако да Господ Бог учини душу јеја идјеже вси праведни упокојевајутсја. Милости Божијеј царствија небеснаго и остављеније грјеховеја у Христа бесмртнаго царја и Бога нашега просим. Господу помолимсја! Јако ти јеси воскресеније и живот, упокој усопшују рабу твоју Јованку, Христе Боже и ниње и присно и во вјеки вјеков. Амин! Вјечнаја памјат!
|