Велика недеља (драма у три чина)/23
VIII
СТАРАЦ, СНАХА, ПРЕЂАЖЊИ
СТАРАЦ (Носи нешто гранчица): Нигде дрвета, једва ово мало грања. А и где би га било у овој пустињи?
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Бар да је да догледамо крај тој пустињи?
СТАРАЦ: Знаш, како је. Тамо где је крај света, тамо ти је и крај невољи. До мора ћемо, кажу, а где је то, бог ће га свети знати.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Ма догледа се већ. Сагледали га данас наши војници. Ено, ено... видиш, хеј тамо... ено она широка и светла равница, као да се небо просуло по земљи. То је, веле, море.
СТАРАЦ (Гледа): Веруј и биће! (Скида капу и прекрсти се). Помози нам, милостиви Боже, да доспемо донде. Тамо, веле, има сунца, а има и хлеба.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Слушао сам пријатељу, једну причу док још бејах дете. Кажу, завитла се једном над неким селом олујина, па начини полом какав се није видео ни чуо од како је света и века. Изгибоше људи, жене, деца. Једна мајка изгубила тада сав свој пород. Остаде јој још само једно одојче на руци, али и то не могу да исхрани. Од ужаса који јој пређе преко главе, усахнуле јој дојке и пресушило материнско млеко у њима, те и то последње дете издахну јој на рукама!... Тад, ојађена мајка крену у свет да тражи Бога те да му се пожали. Ишла тако мајка, ишла, ишла, ишла кроз долине и планине, ишла кроз богазе и сметове, ишла док није дошла на крај света. Пред њом се прострла једна пуста пољана, нигде травке, нигде дрвета, нигде птице да мане крилима, нити црва да се по земљи вије. Мртва долина као што само и може бити на крају света. Села црна мајка крај те мртве долине и почела плакати. Плакала, плакала, плакала, а долина се пунила сузама. Пунила се долина, пунила док се не испуни силном, пространом водом и... кажу, ту ниче море, па се ни данас није пресушило.
СТАРАЦ: Стара је то прича, слушао сам је и ја, а ето, и гледам је сад. Зар је не видиш својим очима? Зар се олујина није завитлала и над нама: зар нам није почупала дрвета из корена и разорила кровове и посејала сваку стопу невољом. Зар нам није децу потаманила, стоку затрла, њиве погазила? А мајци нашој, зар нису пресушиле дојке, те ми, последња деца њена, умиремо јој ето на рукама од глади... И чекај док стигнемо тамо, на море, да видиш колико ће суза канути... Прелиће се море од наших суза... Ето, ако се та прича није збила, збива се ево сад!
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ (Уздахне): Тако је!... Али шта ћеш; изгледа да је на нас пало, да откупимо грехе целог света! (Пауза). Измиче дан... да ја пођем даље (Диже се) А зар ви нећете?
СТАРАЦ: Кад би се нашло још које дрво, ја бих готово заноћио овде. Згодно и заклонито место... а уморан сам, не могу даље.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ: Па готово, право кажеш... А где нађе ти то грање?
СТАРАЦ: Ето ту, иза окуке.... скрхао се и један коњ те има тамо и нешто дашчица од сандука.
ТРЕЋЕПОЗИВАЦ (Радоју): Па да пођемо, војниче, те ако саберемо колико да нас огреје за ноћас, па да останемо сви овде на ноћишту. Дивљина је и пустиша па боље да нас је више на окупу.
РАДОЈЕ (Диже се): Да пођемо боме, јер не знам како би заноћио ако немам чим да загрејем ово дете. (Одлазе).
СТАРАЦ (Роси): А ти, снахо, пренеси те прње, те оди прибери се овде уз ватру.
РОСА: Хоћу! (Приноси ствари и прилази).
СТАРАЦ: Па дедер ужегните мало грања да се загреје дете.
СНАЈЕ (Жегу ватру).
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|