Ведро јутро јарко сунце носи,
Мислиш часком јесен се притаји,
Џбуње трепти у ноћашњој роси,
Бистра кап се на увелку сјаји,
Стоји шума ко увела кита,
Неми, вене од потајна јада,
Кроз долину златан поток хита,
Болно лишће и без ветра пада,
Па шапуће међу собом немо
Када тихо с дрвета полети:
Дивна јутра!... ајде да умремо
У том сјају слатко је умрети.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.