Васа Решпект/XXII
XXII
Већ се рат започео. Србљи се у велико туку. Свуд на све стране гужва. Бан Јелачић, Виндишгрец, већ су упали. Врбује се на све стране, особито у Пешти. Кошут својом речи успаљује сву Мађарску, свуд се траже борци. Решпект не може оклевати. Не зна на коју ће страну. Он би најволео против Турака, али у Турској је мир; Србија у миру оргије слави. Под оним барјаком где је у две регименте служио неће да војује, На против, готов је против Метернихових питомаца крв пролити. Ко ће замерити то патнику, петнаестогодишњем робу? Имао ли право или неправо, патња његова заслужује да му опростимо.
Једне ноћи здраво промишља шта ће да ради. Дође код "Беле Лађе" у кафану; то је српска кафана. Ту се шушка, један другом пришаптава како се тамо доле туку. На сваком лицу види се радост кад чује да се Србин држи. Само један Србин из Србије на једном месту сам озбиљно седи, пуши и пије кафу. Фес му је на глави, на њему антерија и шалваре. Решпект није волео те људе који шушкају, већ који су озбиљни. Види Србијанца, приђе његовом столу и седне до њега. Овај га погледи и измери. Решпект поздрави га, и после обичног увода: "Како сте и откудасте?", одмах се познаше ко је какве боје. Србијанац је био Вучићевац који се није слагао с тиме што Книћанин против Мађара са својим Србима војује, а не против "Шваба"; али ипак био је резервират, јер не зна шта Решпект мисли, и не да се сасвим за реч ухватити. Тако Решпект, да дозна како у Турској ствари стоје, запита га:
- А како је у Турској? Зар онде се нико не миче да ослободи рају?
- Онде је мир, - у Турској је све красно.
- А зар неће Србија што започети? Шта је тамо код вас?
- Све мирно: нама, фала Богу, ништа не фали; ми имамо устав.
- А кад ће се код вас започети? Зар се ваљда бојите Русије? Та Николај има са собом доста посла, вреба Француску, а ви бисте лепо могли почети. Видите, Аустрија не може вам шкодити, има са собом посла. Па шта већ чекате?
- Знаш, бре, ја не знам политике, ја сам овде трговац. Ја овде имам посла са "Молошем" и "Гудом", а кад дођем кући, ја идем код капетан Мише[1] у Влашку, па ако ми треба новаца, ја тргујем, а не знам за буне. Код нас буне нема, него код вас. Ено Книћанина, па иди помози овде себи, а за Турску се не брини.
- А шта се чује тамо, ко предводи војску?
- Книћанин и патријарх. Книћанин је други, а патријарх први.
- Дакле ко је први командирендер тамо?
- Патријарх.
- Азебата[2], ја сам хусар био, ја нећу да ми калуђер командира. И мог прадеду и све моје земљаке довео је калуђер, па ћемо се овде појести, него ако хоће патријарх да нас води у Турску да наше старе земље опет задобијемо, онда ћу ићи за њим, овако не. Зар још и ово мало овде да утаманимо? Него, ако хоћеш, преко да идемо.
- Јок! Не да Стамбол, ни Решид-паша!
Решпект је сад начисто дошао. Још три дана, па ће се врбовати за простог хусара - баш је сад једна нова регимента у формацији - но најпре мора своје ствари уредити. Договори се са Аницом, и она је на све приправна. Новаца има да може и две године живети. И оних дванаест дуката су у ње што је Решпект у логору добио. Аница зна да ће се врбовати; где буде регимента, ту ће и она бити. Све је већ приправно. Један дан Решпект јави Катарини да ће одлазити, и већ пакује, па пртљаг однесу. Већ да се опрости. И мати и Емилија жале. Кад дође тренутак опроштаја, он их замоли да седну, што оне и учине, и сад стане овако говорити:
- Кога овде пред собом видите, то је Васа Решпект. Јест, ја сам Васа Решпект. Чуо сам све грдње, али све вам праштам; него ви сте, мати, криви свој несрећи целе породице. Није вама нико крив него сами ви; ви окаљасте вашу душу. Место да вам се осветим за грдње, дајем вам ево мало новаца да можете мало животарити, и радите и патите се као што се ја патим. А исповедам пред Богом и пред вама да сам невин, но та Матилда, што је вама скрхала врат, скрхала је и мени. Ја идем сад у рат, и ако се вратим, и ма где вас видим овако беспослене и јадне несрећнице, онда се држ'те од Васе Решпекта. И ти, Емилијо, опери љагу твоју, као што ћу ја туђу љагу са мене крвљу прати. А ако те још једаред тако нађем, онда боље скачи у Дунав. Збогом!
Баци им на сто новац и удали се, а оне убезекнуте једна у другу гледе, једва могу к себи да дођу.
Решпект се пријави за хусара. Још онај дан је оправљен у свој депо. Аница му следи.
Објашњења
[уреди]1 Капетан Миша Анастасијевић, који је водио трговину са сољу у Влашкој.
2 Азебата, мађарска вулгарна псовка.