Васа Решпект/XVIII
XVIII
У Пожуну је угарски Сабор. Ту сад оци отаџбине кроје земљи хаљину. Ту сад можеш видети богата света у гомили, мањих, већих људи, митрополита, владика, грофова, посланика, лепих дама, Чивута и гризета.[1]
Коме је иоле могуће, дође да види онда Пожун. По себи пријатна варош, а још близу Беча.
Добијем допуст на осам дана и одем у Пожун. Два дана слушам на Сабору, па онда тражим друго шта да видим. Дивних је ту било лепотица; сокаци од њих кипте. Куд год ходим, свуд на лепше наилазим. Недалеко од мене, пред палатом грофа Вицаје, шећу се три женске елегантно обучене. На једној се и одавде већ познавало да је старија, но на оним двема да су младе; по форми лепе, али кокете, јер се једнако осврћу. Дођем до њих, познам најпре матер, па - Емилију. Брзо се предомислим, нећу се дати одмах познати. Ко не би познао маркирано лице и личност и ход материн! Они мене нису познали. Младић у том добу за две три године јако се промени; кад од дечка постане момак, па још униформа, сасвим се преобрази. Нисам тако одушевљен био за њима да им се одмах јавим. Прођем покрај њих, и оштро их погледим. И оне мене добро погледе; оне две млађе баш кокетно.
Прођем, уђем даље у дућан да купим цигара, па их онда чекам, вребам. Пропустим их с друге стране нека иду, а ја с бока котојирам.[2] Оне једнако стрељају.
Мати се није променила, шта више рекао бих да још боље него пре изгледа. На образима Емилије приметио сам неку увелост. Иначе, фигура лепа. Она друга непозната лепа, но прилично старија од Емилије, бар десет година. Доћи ће до једне "ресторације"[3]; ту стану, договарају се, осврћу се, и кад су већ улазиле, на мене су поглед бациле.
Лепо летње време, оду у башту, и седну на једном месту. И ја тражим места, па баш за истим столом до њих, у сујети или у уверењу да им неће бити противно; то се одмах по женскима, по зраку њиховог ока, позна кад нису противне, него вољне. Поклоним се, оне отпоздраве. Не могу ме по гласу познати, јер је окрупнио. Разговарам се с њима; једва су дочекале. Питам како, откуда. Кажу да су и оне дошле да виде Сабор, "Дијету". Све о самим грофовима, баронима и владикама говоре. Праве кокете. Емилија је лепа још и сад, особито за оног који је пре тога никад није видео; али велика разлика од пре и сада. Очи мало упале, онако као да нису три дана спавале, али ипак ђаволасте, слободне, изазивљиве; нема негдашње скромности. Говор слободан, па кад гледи, у зеницу ти гледи, - као да је удата. Она друга, види се да је лепа, али давно изгорео вулкан. И откуд све три саме ту, без мужа, без мушке родбине? Није то више она негдашња Емилија. Питају ме откуда сам, хоћу ли се дуже ту бавити. Но на послетку као да ме је Емилија познала, или је сумњала о мени: постала је мало резервирата;[4] у толико се већма она друга истакла. Кажу ми све, и где су одселе.
Сутра дан опет их нађем, али се с другима шетају, и то с мушкима. Приђем и ја к њима, али мање пажљивости ми поклањају. Цео поход њихов није ми се допао. Распитивао сам о њима. Ко их је више пута виђао, слеже раменима, па се тек насмеши. Досади ми се, и одем к њима у походе. Јавим се, обе се убезекну, но брзо се поврате и почну ме о које чему запиткивати. Кажем им како опет прође сиромах Васа Решпект. Мати каже да није штета: "Вешала је давно заслужио". Приметио сам да се друга дама зарумени. Кажем јој да је Марија полудела; они не знаду за то ништа, и први мах не верују, но кад сам им показао и предао цедуљу, белешку из Деблинга, онда су веровале. Такву белешку баш сам већ са писмом и кући родбини послао. Сад обе у плач. Мати јауче, каже да је свему томе отац крив, сиромах Стева, а себе држи за невину. Дам им адресу, и они ће доћи у Беч да виде Марију.
Од њих се опростим, али, пре него што одем, морам о њима нешто од других распитати, јер ми је сумњива ствар била. Та друга дама имала је тако цифрасто име да га нисам држао за право. Ида Херцдијамант, тако ми је представише.”Херц" и "дијамант" уједно, - тога нема. Наиђем на једног сензала који је све њих познавао. Херцдијамант, то је негдашња Матилда, она Решпектова Матилда, прави "херцомнибус"[5]; и живи лепо, и Бог знате откуд. Сад путује incognito. За Емилију каже да је била неко време код грофа Алмозина и грофице добро "пласирата",[6] али мати је сваки час допаркивала и једнако новаца од грофа тражила, да отвара не знам какве "гшефтове",[7] као дувански дућан, кафану, итд. И доиста добила је толико новаца од грофа да је све то могла имати, али је све проћердала, па кад гроф није хтео више дати, онда она дигне оданде Емилију, а гроф ништа се не противи. И тако курталише се матере, а и Емилију својој будућој срећи преда, где ће јој се боље водити.
Тако је Емилија прешла други степен преображаја у свом животу. Сад је већ одважнија и неодвиснија, као да је од дваест година старија, а још лепа; цео свет је њој отворен. Мати и сад каже: "Док је млада, нек види света; кад се уда, већ је теже: настане брига, породица". Тешко је било матери са Емилијом први пут на живота лед стати; сад ће се већ лакше по њему отоциљати.
Најпре ће из Пожуна у Беч, да виде Марију, па онда ће у купке у Баден. Новаца за то имаду, види се по њима. И доиста дођу у Беч, у походе. Упутим их на доктора у Деблинг, па кад се добро исплакаше све три, - и Херцдијамантка је ту, - онда срећно отплејаше[8] у Баден на одмор.
Емилија и онако је прешла већ свој Рубикон, па, као год Јулија Цезара, куд год бродила буде, њен брод ће њезину срећу возити.
Објашњења[уреди]
1 Гризета, франц. grisette, лако женскиње.
2 Котојирати, франц. cotoyer, ићи поред.
3 Ресторација, нем. Restauration, гостионица.
4 Резервират, франц. reserve, повучен
5 Херцомнибус, нем. Herzomnibus, "омнибус срца".
6 Пласираш, франц. рlасе,- смештен, намештен.
7 Гшефт, нем. Geschдft, трговина.
8 Отплејати, брзо отићи.