Вампир

Вампир  (1893)  Писац: Милан Ђ. Милићевић

Истинска причица^[a].

Господине капетану, рече кмет Мијат из села Пласковца у Јасеници, среском старешини П... К... који, свршивши службене послове у том селу, наређиваше што има сутра да ради у селу Винчи, — ти се спремаш ујутру рано да одлазиш, а ја бих те молио, да сутра преданиш овде!
    Капетан П... К... бејаше млад, школовани човек, а у служби врло вешт и необично тачан чиновник. Послове развлачити он није умео, а „цицварити” по селима управо је мрзио. Чујући шта Мијат жели, он га оштро погледа, и упита:
    — Зар овде да преданим без посла, а онамо да ме чекају људи, и да дангубе?
    Кмет Мијат, човек од својих 30–32 године, плав, космат, развијене снаге, и чиста одела, бејаше пријатна слика сељака домаћина. У детињству је неко време ишао у основну школу, те је и сада знао читати и којекако штошта записати, а и осим тога рачунао се је у најразборитије људе у селу. У кући није био задружан; имао је, истина два брата, али су оба испод двадесет година; имао је мајку, жену и своје троје још нејачке дечице. Као вредан домаћин, Мијат је омрцао и освитао на својој њиви, на својој ливади, или код стоке. Сеоски биров, кад би у село дошла изненада каква заповест, или какво писмо на кметово име, никад Мијата није тражио онде где се једе и пије, него онде где се ради. Ето за то и овога дана Мијат је тек пред саму ноћ стигао општинској кући, господину капетану, кад је овај већ био готово посвршавао све своје службене послове с кметовским помоћником Стеваном Врзиком.
    Кмет Мијат је имао нешто да каже капетану, али то не могаше, докле год око капетана бејаше људи. Тек кад овај, свршивши послове, и отпустивши људе, оста сам, Мијат му приступи ближе и рече: да и сутрадан предани у Пласковцу.
    — А рашта бих ја дангубио овде толико, упита капетан.
    — Е! Убио му Бог намеру! поче Мијат некако развлачећи, и чешући се иза врата: — Ми смо ти овде на великој муци.
    — На каквој муци, весео био кнеже?
    — Да видиш чуда! јавио нам се у селу вампир!
    — Ене, ене! Какав је то сада разговор? учини капетан.
    — Овде у нашем селу, наставља Мијат: — још одавно држао је механу и дућан неки Ћемерко Цинцарин. Где је тај човек рођен — не знам; како му је презиме — ни то не знам. Људи су га звали: „Газда Ћемерко!” А иза леђа су му говорили: Ћемерко Цинцарин! Тек откад ја знам за себе, он је овде међу нама. Стекао је доста пара, и накуповао много лепога имања. О тој његовој тековини ружно се је причало овде у селу. Говорило се је, на прилику, да „газда Ћемерко свакога заброји у исплаћивању, да свакога заплете у рачунању, да мери криво, и управо да хара и вара на свакој куповини и на свакој продаји.”
    Зимус, у месојеђе, баш себичне недеље, он се ожени: узе одавде из села добру девојку са врло јаком масом. Кад би у Петров пост, он потеже те умре. У кући му оста сама жена, и момци у механи и у дућану. После његове смрти, жена његова доведе к себи свога брата од стрица и снаху с децом, да не би била сама. Па, мој господине капетану, што Ћемерко умре, божја је воља: помрећемо сви; него ево до некога времена почеше људи говорити: да се је Ћемерко повампирио; јер, веле, њему, као грешнику, земља не да распасти се, па сад, кажу, излази на раскршћа пред људе; иде ноћу кроза село, вукући свој покров за собом, и чак казују да је долазио кући и жени својој. С тога је онде све премрло од страха. Његови укућани чинили су све што старе жене кажу да треба чинити против вампира, па ништа! Он се, веле, јавља те јавља!... Поп Сима из Перчиновца, нека својта жени Ћемерковој, враћајући се из Београда, сврати њиховој кући. Кућани га замоле да освети водицу у њиховој кући. И он узме да водицу свети, а то, веле, усред те богомоље, Ћемерко се невидовно јави рекавши: — Попе Симо, што ме тераш из моје куће? Ово није твоја нурија!
    После тога сељаци су се тако преплашили да сада, чим сунце зађе, нико не сме ни носа помолити на поље из куће!
    Саслушавши ово казивање Мијатово, капетан продужи ћутати па ће најпосле рећи:
    — Ти, Мијате, велиш да је покојникова удовица жена млада?
    — Млада је као капља, господине.
    — А је ли лепа?
    — Очију од ње не можеш одвојити: тако је лепа?
    — Па... рећи ће капетан сумњиво: — да ту буну у селу нису начинили какви млади враголани, којима је могло замаћи око за младу, лепу Ћемеркову удовицу?
    — Господине! Очи не виделе — душа не патила, вели Мијат: — све може бити, само ја тврдити не могу...
    — Ја сутра вас дан овде не могу остати, вели капетан даље: — већ сам поручио да се људи у Винчи рано скупе; него ти постави страже на она места где људи веле да вампир долази. И страже ће ухватити и казати: ко то тера толико шалу те плаши децу и чељад по Пласковцу.
    — Хтео сам то ја и сам, вели Мијат: — али, косподине капетану, ти знаш ове наше људе: не вермају они моју стражу као што би вермали твоју.
    — Како да не вермају? Ја сам власт у срезу, а ти си власт у општини. Као што се моја власт слуша у свем срезу, тако се твоја мора слушати у твом селу...
    — Знам ја то, Господине; али то неће да зна други свет. Ето ми имамо у селу свога попа; какав је да је — свештеник је, па кад дође часни пост, ми огледамо: неће ли доћи какав духовник, или који свештеник са стране, из другога села, да му се исповедимо ради причешћа... Ми кметови судимо готово сви једнако: како један, тако и други, па опет парничари врло често траже: „да изиђу страни кметови, и они да виде око чега се људи отимају, и како пресуде ти страни кметови, парничари радо пристају?” Не верују, господине, наши људи никад својему као туђему; бар се свога не боје колико се боје туђега. За то бих ја баш тебе молио да и сутра останеш овде!
    — Аја! Цео дан не могу остати, рече капетан: — већ сам ти казао зашто.
    — Али, господине, рече Мијат тишим гласом, и примакнувши се ближе капетану: — има овде и нешто друго што ја теби још нисам ни казао. За то баш треба да останеш...
    — Ти све треба да ми кажеш, рече капетан оштро и упре очи у Мијата: — ако ствар буде важна, размислићемо...
    — Ствар се и од мене крије, те ти ни са̂м не знам добро све; те данас пред ноћ дође човек и каза ми: да су се неки моји сељаци, који се држе да су срца слободнијега, договорили да вампира прободу глоговим коцем...
    — Како то? упита врло радознао капетан.
    — Одабраће се њих неколико, узеће са собом и нашега попа, који ће понети књигу Громовник, а сељаци ће понети зашиљено глогово и клеково коље. Све ће тако отићи на гробље, наложиће ватру с обе стране Ћемеркова гроба; гроб ће раскопати да се мртвац цео види; шиљкове кољу још ће нагорети у ватри да боље боду. Тим кољем пробошће на више места Ћемеркову лешину. Докле они то раде, поп ће из Громовника заклињати бесове да изиђу из тела, а други људи махаће гранама изнад оне ватре те их разагнати, па ће, после свега тога, гроб затрпати и вратити се кућама. Ја то спречити не могу, а оћутати — не смем. Зато те молим да останеш сутра, те са̂м да видиш што је и како је.
    — Кад је тако, рече капетан: — ја ћу ноћас размислити. Ти дођи сутра рано, па ћу ти онда казати... Него, збиља, Мијате, ми се заговорисмо о том вашем вампиру, па скоро пола ноћи прође. Ако се плашиш, немој ићи кући, него остани те ноћи овде!
    — Не могу, не могу, господине, убрза Мијат, ком бејаше немило помислити како се и сам боји: — без велике невоље, господине кампетану, ја не заноћивам ван своје куће. Лака ти ноћ!
    — Лака ноћ, Мијате!
    После тога, капетан узе ходати по соби, мислећи о том што је чуо, а Мијат се упути кући, пошто још на прагу од суднице добро наби вас на главу.
    Мијатова кућа није далеко од суднице у којој капетан оста да преноћМ али су се ипак до ње морала прећи два раскршћа, и један прелаз (у Мијатово воће), а док се је Мијат с капетаном разговарао, пао је један пљусак кише, те се мало и раскаљало.
    Изишавши из суднице, Мијат, у први мах не виђаше готово ништа: толико му се очи бејаху засениле од свеће. Тек после неколико минута, идући онако насумце, он опази да му се очи отварају, и да боље разазнаје предмете у мраку. По души говорећи, он је волео да је она засенулост трајала дуже, те да уз пут не види нигде ништа. Јер овако, пошто је мало прогледао, на првом раскршћу опази човека који, учини му се, стоји с врљиком на рамену, и као да чека њега да тресне! Тек кад је пришао сасвим близу, уверио се је да је то стари стожер од витла, на ком се је витлала омладина зимус у белу недељу! Али је његов вес већ био одскочио на врх главе!
    Идући даље, Мијат се разговарао сам са собом. Чинило му се је да у њему има још један Мијат који га нутка да се добро замисли: није ли кад год чим било увредио покојног Ћемерка, те да би сада вампир имао каквог узрока да му се освети?
    На то, овај прави Мијат, овај што зна књигу, што се разговара с господом, и, наравно, што не верује да има вампира, говори оном унутра:
    — Ама, за име Божје, како може оживети мртав човек? Сви ти говори о вампиру, само су пресна лаж!...
    — А зар су толики паметни људи, шапуће онај Мијат изнутра, сад у један мах полудели, те сви говоре да се је Ћемерко повампирио?
    — Е, али ти сељаци нису Ћемерка видели својим очима; него су један од другога нешто чули, и к тому је сваки и од себе додао по нешто, те је изишло страшило за село...
    Идући, и разговарајући се тако, Мијат осећаше да му капа расте на глави. Чинило му се, да се ничега не плаши, а чим што шушне, он се тргне, и уз то је сваки час набијао руком капу на главу...
    Тек што се, оним размишљањем, бејаше мало охрабрио да вампира нема, да њих не може ни бити, а то већ стиже на друго раскршће. Ту сад опази украј пута некаку гомил, као да су какви пуни џакови наслагани један преко другога. Чудио се је шта би то могло бити, кад ту дању није спазио ништа? Коса му се је сама на глави дизала у вис, а ноге су му бивале све краће, али је он ипак ишао напред куцкајући штапом пред собом у земљу и накашљујући се, управо да разагна свој страх...
    Баш кад хтеде штапом такнути у ону гомилу, прво се добро накашља, али на то она гомила, као жива, у један мах ђипи и рукну као какав олуј. Мијат претрну од страха, али се ипак поврати брзо, јер то није било ништа страшно: то су биле свиње, скрдиле се и легле да ту преноће...
    Идући одатле даље ка својој кући, Мијат је сам себе слободио, говорећи: баш сам ја нека будала: уплашио сам се, ето, од свиња! Срећа те је ноћ, а да је дан, да ме ко види, смејао би ми се као каквом лудаку...
    Говорећи то гласније, он је желео ућуткати онога Мијата изнутра, који му је лагацко шаптао: „Море, ноћу има над човеком област свака нечастива сила!”
    На прелазу већ у своје воће причини му се да некаке две жене стоје и разговарају се, а кад приђе ближе и заусти да им назове „добро вече”, виде да нема баш никога!
    Мијат пређе у своје воће, и обори правце кући: чинило му се је да га није страх, али су му ноге биле нешто веома кратке. Мислио је да не иде него мили! Чудио се је што се њему баш то вече толико некаквих причина причинило, кад му се то није до сад никад догађало?
    У тим мислима, он се приближи кући, и већ бејаше, што оно рекну, готов да ухвати за кутња врата. На један мах, онако у помрчини, наери се нешто пред њега, што се није могло распознати што је; учини му се незграпно ждребе, и у један пут, рекао би човек, небо се проломи од некаква груба звука:
    — Њиха! Њиха ’ Њиха!
    Мијату се учини да тај звук вели: Њега! Њега! Њега! А онај Мијат изнутра одмах му шану: да то баш Ћемерко тражи: Њега! Њега! Њега! — Мијата... Очи му помркоше, ноге се одсекоше, он се сасвим изгуби и тресну о земљу колико је дуг...
    После тога, неко време ништа није знао за себе. Дошавши к себи, видео је да је у својој кући, да лежи у прочељу према ватри, и да уз њега седи његова мајка, и кваси му главу хладном водом и сирћетом.
    Протрљавши малко своје очи, Мијат опази за завалом некаква црна лица, као да су некакви Цигани, али откуд Цигани у његовој кући? Бојећи се да му се и то не причињава, упита мајку:
    — Ко је оно доле за завалом?
    — Та, дијете, неки мајстори (Цигани), рећи ће му мати: — нагнала их синоћ она киша, те свратише и замолише да преноће; па, аратос их било, имају и некака магарца, кога пустише у воће пред кућом, а он, ето, сву драгу ноћ прерика: мајстори веле да слути на време!...
    Весели Мијат тек сада виде и познаде да се је онако престравио од циганског магарца и од његове рике!...
    После тога, више од шест недеља, Мијата је, из дана у дан, хватала грозница, а повратити својега пређашњега здравља није могао ни за читаву годину дана...

У Београду, 15. септ. 1893.

Напомене

1. Читано на II. редовној седници Књижевно-уметничке заједнице 10. марта ове год.

Извор

• 1894. Босанска вила, лист за забаву, поуку и књижевност. Година девета, бројеви 7-8, стр. 97-99, 113–114.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милан Ђ. Милићевић, умро 1908, пре 116 година.