Вадили сир из бунара

Приповеда се како су се Плаванци враћали ноћу с пазара кући, а била месечина, па сврате на један бунар те запрепну воде да пију, па удно бунара угледају пун месец. Најпрви који га је угледао завиче: Браћо, ено нам среће! Ено у бунару некоме пануло творило сира колико наш сеоски млин, а жуто као масло! Сви му рекну: Шути, не вичи, да све село не чује! Тад они навале капама, фишек-кесама и опанцима црпити воду из бунара како би могли сир извадити. У тој њиховој радњи зађе мјесец за брдо, а њима сира нестане у бунару с очију. Свак један другоме постаде лупеж, те један другога почне по торбицама и њедрима пребирати, а кад не нађу ни код кога, почну се од чуда крстити што би од оноликога творила сира! Најстарији од друштва стаде мислити, па озбиљно и јетко рече: Ама ви зборили или не зборили, правдали се и не правдали, ви ми не можете продати рог за свећу; сир није вода прождрла, но или нечији пас или неко од вас, ама нисте ви криви но ја који се с лудијем дружим.