Буђење

Извор: Викизворник
Буђење
Писац: Милутин Бојић




                  БУЂЕЊЕ

Велика страст се будила у њему.
Осећао је да му пламти снага.
Свуд понор. Види сотону у свему,
А пред њим дршћу женска тела нага.

Са сваких уста пољубац би хтео,
Погледом сваке груди обнажава.
Дрхти пун зиме. Ваздух густ и врео
Из њиних топлих груди запахњава.

Мишићи дршћу. Пред њим игра жена,
Коју још нико разгрнуо није,
Врела јој коса клизи низ рамена
На груди, с којих дах јутарњи бије.

Он јури, вришти и сам себе грли
И тад осећа страх и с грозом гледа:
Руља фауна к њему с блеском хрли,
С факљама ума — глава пуних леда

Крвава ока, док ноћ пада плава,
Гледа од мозга начињене зубље.
»То мозак гори! — Глава се смрзава!« 
Они га љубе све бешње, све грубље.

Тај луди тренут врх људи га диже,
А он осећа да пада, да тоне
У амбис, где по неки гуштер гмиже
И сикће глава проклете Горгоне.

Тад смрвљен чупа дирке са клавира.
Месечина се бели. И све тише
Умире живот. Поноћ пуна мира
Сребрним дахом страст и крв му сише.

Властита снага до кости га мрви,
А он је свестан да је моћан врло.
Осећа бол, а мозак пун му крви;
И оштар ветар смрзава му грло.

Далеко негде сат избија тупо.
Ледени звук му смрт Времена каже.
Он у ноћ гледа бесвесно и глупо:
Његове очи само Живот траже.

С клавира звоне бесни,громки звуци
И одјекују у ноћној празнини,
Кô гладног вука последњи јауци,
Кô Страст да плаче негде у дубини.

     Валови јуре крвави и врући,
     А врх њих демон буса се и куне
     И ред гаврана мукло граче мрући;
     Сумпора ватром горе царске круне.

     А кроз ту свирку звуком сребра чиста
     Глас девојачки струји с даљних страна,
     Пева и звижди. Сјај месечев блиста
     На белој кори суморних платана.

     Звуци се гуше у гневу и грме
     Кô усов горски што се громко рони,
     Кô звон са звона од меди и срме,
     Што холо кроз ноћ звук опела звони.

Звук мре. Он бесни и цепа одело.
Помамно дише мирис влажне траве,
Док му голица ветар тело бело
И сипа иње пуно магле плаве

На груди, што сад туђе му се чине.
И он их чупа и мишице гризе.
Задахнут ледом поноћне ведрине
Дршће, а с чела знојне капи клизе.

Раздражен собом он удове наге
У месечини голицавој купа.
Зубима шкрипи, горд са своје снаге,
И песницама голо тело лупа,

Што помодрело јежи се од студи.
Мраморни уди по поду се грче,
А доле Господ мртве из сна буди
И тужно шуште покрхане смрче.

Он сања... Харем. Женска тела мека
Тегле се страсно по мрамору млаком,
А свако њега раздраженог чека,
А он мишицом све их грли јаком.

По свем харему мирис јоргована
Струји ко уздах из шарене свиле,
Кô тужна песма старог шедрвана,
Што вечно пева: »Јесу... Биле, биле...«

Стотину тела размекшаних стеже,
Стотину грла и очију пије.
Кô млаки вали песма се разлеже,
А пијан чочек у даире бије.

— — Ај!...Голе кости... У плашту пурпурном,
Из модрих дупља док плам ватре бије,
Страхотно гази Смрт по мору бурном,
А изнад ње се стег Вечности вије.

Бог!... У свем сјају корача врх гора.
»О даље, слике! Прва љубав где је?« 
Он стиска чело пуно свежих бора
И слуша где се демон страсти смеје.

Пустош. Мру слике. Само једна стоји:
Његова љубав, маштава и ведра.
А он се стиди и греха се боји,
И крије главу у крвава недра.

Он неће страсти — и грца и моли,
Он хоће чедне љубави и смерне,
Када се с тихом побожношћу воли
И пије нектар среће неизмерне.

Застрашен моли у Господа вере,
Невине мисли из детињских дана.
А демони се са небеса цере:
»Љубави чедној — пожуда је храна.«

(1910)



Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.