Бранковић зове Турке на Косово
Диван купи цар Отмановићу,
Цар Мурате у Једрени граду,
Сву сакупи на диван господу,
Све му лале на дивану стале,
Све му лале паше и везири, 5
Њима вели силни цар Мурате:
»Чу ли те ме, паше и везири,
И остале аге и кадије,
Од како смо Грка преварили,
И Једрену њему уграбили,
Ми нијесмо ништа задобили,
Да казујем шта казати нејмам,
Да се хвалим чим се хвалит нејмам,
Бећ се с војском на Косово спремам,
Кад су наши завојштили стари,
И од Грка земље задооили,
А од Срба нешто придобили,
Придобили земље на Крајини,
Посље смрти силнога Душана,
Кад умрије и круну остави
Онда смо ми нешто закинули,
На Крајини земљу притиснули,
Али фајде ни у томе нема,
Јер харача покупит не могу,
Остала је круна у Крушеву,
На српскоме слуги Њеманићу,
По имену славну књаз-Лазару,
Код њега су Срби останули,
Остануле све српске војводе,
Први му је Обилић Милоше,
Славан јунак на бијелу св'јету,
Јунаштва му на далеко нема,
Сам он море с царем ратовати;
Други мује Косовац Иване,
А трећи је Топлица Милане,
А четврти стари Југ-Богдане,
Са његово девет Југовића,
Све јунака сиви' Обилића,
Што так'ијех у другога нема,
Они држе на Косову царство;
Пак што му је Бранковићу Вуче,
И његово седам Бранковића,
И они су од боја јунаци,
И код њих је Бановић Страхило,
Породица босанскога бана,
Што је држо Босну Душанову,
И њег хвале да је добар јунак;
Силни Душан кадје преминуо,
Крајину смо српску прихватили,
Ал' је држе српске поглавице,
Не даду ми гроше покупити,
Покупити гроше и хараче,
Већ су новог књаза зацарили,
Зацарили Њеманић Лазара,
Пак то земља поднијет не море,
Једна земља, а два господара,
Једно царство, двије краљевине,
У Лазара српског господара;
Па ми кажу велико Косово,
Да је врло дуго и широко,
У њему ми три мајдана кажу,
Један златни, а други сребрни,
А трећи је од суха камена,
Што се ваде млини од камена,
Чим се меље јечам и 'шеница,
И остало жито свакојако,
Да так'ога у другога нема,
Тај се мајдан платити не може,
Већ слушајте, моја ђецо драга,
тога у нас нема ни једнога,
Што имаде и то не ваљаде,
У Једрени у нашему царству,
Тога добра нема ни једнога,
Већ ко би ме сада сјетовао,
Како бисмо њега придобили,
Да његову круну укинемо,
Јера земља поднијет не море,
Једно царство, двије краљевине,
Једна земља, а два господара?«
Кад то чуше сва турска господа,
Сваки шути, ништа не бесједи,
Ал' бесједи паша Бојадине,
Те овако цару одговара:
»Господине, силни цар Мурате!
Кад је било цјеловито царство
Костадина грчког цара славна,
Он је држо Босну каловиту,
Равну Босну и Херцеговину,
Силни Душан испред Трновије,
Он је стио Стамбол притиснути,
Ал' се њему притиснут не даде,
Смрт му бјеше ближа од кошуље,
Смрт му, веле уграби весеље,
Смрт га нађе, Стамбол му остаде,
У томе их наши надмудрише,
Надмудрише, Грке преварише,
И Једрену од њих задобише,
И ми ћемо Србе певарити,
Преварити славна књаз Лазара,
И његове све српске војводе,
Које држе у Крушеву царство,
Све на сабљи и на десној руци,
Што ти кажу по реду војводе,
Обилића војводу Милоша,
И јест Милош јунак од старина,
Што га хвале, још је јунак бољи,
Тешк' ономе ко се с њиме гони,
Ал' ће и њег' други преварити,
Међу њима има издајица,
Који ће нам издат царевину,
Ево исти српски цар Лазаре
Има зета Бранковића Вука,
Покрај себе све храни хајдука,
Да му изда и круну и царство!
Што ти кажу Косовац Ивана,
И њега је лако преварити
Од тога се немој препадати;
Што ти кажу Топлицу Милана,
Од Топлика од српске паланке,
У њега је јака породица,
И он може дуго ратовати,
Ал' ће и њег' други преварити,
Ни тога се немој препадати.
Што ти кажу старог Југ-Богдана,
Са његово девет Југовића,
Јесу љути кајно горски вуци,
Ал' ће и њих други преварити.
А што кажу Бановић Страхила,
Породицу босанскога бана,
Ког јунака кажу изабрана,
Ни тога се немој препа'нути,
Скоро ми је ситна књига дошла,
Којано је од извора пошла,
Од кољена Бранковића Вука,
(Комено је мило турковање),
Мила зета српског цар-Лазара,
Којино ће њега преварити,
Издаће му на Косову царство,
Купи војску, хајде у Косово,
Мене зове Вуче на Косово,
Да ми преда све српске војводе,
Да ми изда круну Лазареву;
Да му танку кулу направимо,
У Једрени грчкој царевини,
А ја сам му другу направио,
На кољено њему опремио,
И овако њему говорио:
»Слушај мене, Бранковићу Вуче!
Ето наске у бојно Косово,
Кад будемо сјутра у Косову,
Издај мени царство Лазарево,
Танку ћу ти кулу направити,
У Једрени граду бијеломе,
Код цареве, љепшу од цареве,
Да ће виша, бит' не море виша,
Да ће љепша, бит' не море љепша!
И за то ме послушао Вуче,
Он је мени другу направио,
И са свијем добро у њој пише:
»Купи војску, хајде у Косово,
Кад будемо сјутра у Косову,
Јунаци су Срби на оружју,
А на вјери тврди и увјерни,
Они ће те добро дочекати,
Али ћу их свијех преварити, 165
Ја сам данас царска прва слуга,
Који сам се скоро оженио,
Од честита српског господара,
Господара славна цар-Лазара,
Што ја речем, цар порећи неће, 170
Вјерује ми кајно сину своме,
Већ ево ти од истине кажем,
Да ти на том јунаштво покажем,
Кад будемо сјутра у Косову,
Ја ћу узет војску изабрану, 175
Завешћу је за Шару планину,
Оклопнике убојне јунаке,
По избору које боље знадем,
Које боље знадем и имадем,
Који бише могли ратовати 180
Са Турцима по године дана,
Мислим завест двадесет хиљада,
Оклопника убојна јунака,
Кад заведем за Шару планину,
Ти се тога не бој ни једнога, 185
Веће хајде у бојно Косово,
Те саломи све српске војводе,
Који желе рата и јунаштва,
Ако твоја добра срећа буде,
Те погубиш Обилић Милоша, 190
И добијеш главу Милошеву,
И његова оба побратима,
И царево девет Југовића,
Ласно ћете цара погубити,
Кад изгину све српске војводе, 195
И сив соко Обилић Милоше,
Задобићеш круну Лазареву,
Кад добијеш круну Лазареву,
Опреми ми књигу шаровиту,
Онда ћу ти у Косово сићи,
Србадију да ми уредимо.«
Кад то зачу турски цар Мурате,
Бојадина пашу загрлио,
Загрлио, сина пољубио,
Уз образе с обадвије стране,
А најпосље међу очи црне,
Те овако њему говорио:
»Бојадине, мој рођени сине
Добро слушај што ћу говорити,
Што ти збориш, све ја бегенишем,
Нека после поговора нема,
Кад будемо сјутра у Косову,
Ако буде мени погинути,
На теби ћу царство оставити,
Ето тебе, ето Вука твога,
Бранковића и мога и твога,
Пак окрећи како теби драго,
Ако л' буде мени царовати,
Бе ни вама неће лоше бити.«
Тад дозива паше и везире,
Те овако њима проговара:
»Слушајте ме паше и везири,
И остале аге и кадије!
Смијемо ли на Србију поћи,
Са Србима сјутра заратити,
На Косову мејдан подијелит,
Јал' добити, јали изгубити?
Боље нам је мушки изгинути
Него женски царство упуштити,
Што су наши стари задобили
Сад ваљаде да ми походимо,
Походимо, пак да поновимо.«
Кад то чуше сва турска господа,
По реду се сваки поклонише,
И цареву пољубише руку,
Те овако њему говорише:
»Сви морамо цара послушати,
На Косово војску окренути,
Са Србима мејдан подијелит,
На сабљама окушат јунаштво, 240
На сабљама и на буздован'ма,
Не бисмо ли тебе поновили,
Лазареву круну порушили,
Пак и твоју више подигнули.«
Кад то зачу турски цар Мурате, 245
Силни Мурат ситну књигу пише,
Опреми је у бојно Косово,
У Крушево до царева двора,
На кољено славну цар-Лазару:
»Цар Лазаре, српски поглаваре. 250
Купи војску, хајде у Косово,
Немој рећи да је пријевара,
Ето мене на Косово рано,
Да ми, Лазо, дијелимо царство,
Једно царство, двије краљевине, 255
Једна земља, а два господара,
Једна глава, два харача даје,
Ни то земља поднијет не море,
То на једно намјестит се море.«
