Бој у Шаранцима
Боже мили, чуда великога!
Силни Турчин у невољи цвили,
Омер-паша од цареве војске,
И цвилећи ситну књигу пише,
Па је шаље низ Херцеговину, 5
На све аге и на све спахије,
На меџиде и турске џамије,
Па овако Турчин бесједио:
„Ето, Турци, ситна бурунтија,
Ил' чујете, или не чујете, 10
А за војску Отмановић цара,
Ђе је сада у муке панула,
А у земљи Петровића кнеза,
Седам нас је побједио пута,
И натраг нас повраћао грдне, 15
Сад му пали у земљу његову,
Што је земље његове државе,
Све је Србе код себе скупио,
Од сваке нас стране опколио,
И у муку велику турио; 20
Што је земље његове границе,
Там’ каура нема ни једнога,
Са дно Пиве до Кома велика,
Сви се Срби на нас окупили.
Но, чујте ме, Турци Крајичници, 25
Ко је Турчин и турског имена,
Те га јесте Туркиња родила,
И турскијем мљеком задојила,
Нек' се Турчин диже на каура,
Који су нам млого јада дали, 30
Па удр'те с плећи каурина,
На њихове куле и чардаке,
Живу огњу куле им предајте,
А роб4е под сабљу окрените,
Пал те, жарте и јаде радите, 35
Нећете ли олакшати војсци,
И неће ли напријед сегнути,
Гору Црну с војском прегазити,
Нећете ли устанути Турци,
Кунем ви се дином и аманом, 40
И турскијем постом Рамазаном,
Ако ви се тамо здраво вратим,
По сто ћу вас у синџир метати,
И у Стамбол цару отправити,
И држат вас ка осталу рају 45
Да дајете гроше и хараче”!
Таку књигу њима отправио,
Оде књига низ Херцеговину,
Редом иде низ турске паланке,
На све Турке и турске главаре, 50
На бињбаше и турске јузбаше.
Ник’ се књиге приватит’ не смије,
Ни да види, шта му ситна пише,
До Турчина Алајбеговића,
Кајмекама од града Мостара. 55
Он је ситну књигу приватио,
И ту ага седамнаест бјеше,
Па пред њима књигу проучио,
И овако Турчин бесједио:
„Није л’ була родила Турчина, 60
Који би поша у земљу каурску,
И каурске уводио страже,
Можемо ли њима ударити,
И њихове земље погазита,
Бих га добро даривао даром, 65
Турскијем га ставио мудиром
Да бегује и да господује,
Без промјене за живота свога”!
Ко чујаше, свак се глух чињаше,
Ко гледаше, очи одвраћаше, 70
Но не хоће Бего Мушовићу,
Од крвава Колашина града,
Но је Турчин тихо бесједио:
„Алајбеже, турска поглавице,
Ето дајеш благо и господство, 75
Ја ти тога нећу ни једнога,
Бабо ми је господство добио,
А мајка ме родила јунака,
Ја сам скоро у чету ходио,
И каурску земљу уходио, 80
Што је земље у крај граничара,
Ту главара нема ни једнога,
Сви су пошли у Карадаглију
Да се тамо бију са Турцима,
А њихове све паланке пусте, 85
И саме им у планини овце.
Но, чуј добро, турска поглавице,
Сада ђидо, на ноге устани,
Пиши књиге на све стране,
Дижи војску, што се више може, 90
Окрени је Колашину граду,
До стричеве и до моје куле,
Јер хоћемо најприје ударит’,
На каура Кнежевић Јоксима,
Који нам је млого јада дао, 95
И све Турке за срце ујео,
И нашу је земљу раскопао,
Двоја поља, још и Штитарицу,
И Бистрицу, турску стражарицу.
И те бих му јаде опростио, 100
Но не могу јаде опростити,
Раскопа ми стотину чивчија,
И прегна их у земљу каурску.
Сад се Власи бију са Турцима,
И те бих му јаде опростио, 105
Али каур нешће мировати,
Запали ми осам чардакова,
И посјече два брата рођена,
Него Турци, на ноге устајте,
Ја ћу вама калаузин бити, 110
И свуд први заметнути кавгу,
Доклен дођем у село каурско,
До чардака Јоксим капетана,
Ја ћу његов чардак приватити,
И његову љубу заробити, 115
И ш њоме се хоћу оженити,
А ђецу му на ватри изгорјет’
Да од врага не остаје трага,
Тако моју браћу покајати”!
Но не рече Турчин, ако Бог да, 120
Као што му ни помоћи неће!
Тада рече беже, алајбеже:
„Бе, аферим, Хамза Башагићу,
Ту се вазда соколови легу,
Вазда ти је од куће јунаштво, 125
Ја ћу твоју вољу испунити,
И срамоту нашу покајати,
Брже да си пребијелој кули,
Готови ми конак за главаре,
Ја ћу књиге бијеле писати, 130
И турску ћу војску окупити”!
Па у томе на ноге скочио,
Те привати дивит и артију,
Поче књиге на кољену писат’,
Па их слати на четири стране. 135
Најпрву је књигу отправио,
Баш на руке Бегу Сијечићу,
У књизи му Турчин бесједио:
„Брже, Бего, на ноге устани,
Води, брате, седам Сијечића, 140
И још више хиљаду војника,
Брже да си Колашину граду”!
Па је другу књигу накитио,
Отправи је Пријепољу граду,
А на руке Селмановић-бегу, 145
Овако му у њој бесједио:
„Сулејмане, моје поуздање,
Брже купи хиљаду Турака,
Па их води Колашину граду,
Код бијеле Мушовића куле, 150
Па ту ћемо мијешати војску”!
Па је трећу књигу накитио,
Те је посла на Поље Павино,
На Турчина бега Хусеина,
Баш серђеду од цареве војске, 155
У књизи му вако бесједио:
„Је си л’ чуо, је си л’ разумио,
Ђе сам моју војску окупио,
Да ударим на земљу каурску,
Да повратим на себе кауре 160
Да олакшам свој царевој војсци,
Којано се у невољи нашла,
Насред Брда међу Гором Црном,
Него брже на ноге устани,
Води твоје три хиљаде друга, 165
Арнаута, као ватре живе,
Не погази вјеру Мухамеду,
Хајде с војском Колашину граду,
Код бијеле Мушовића куле”!
Па четврту књигу направио, 170
Те је посла у Махоче равне,
А на руке Мицановић Кују:
„О бињбаша, Мицановић Кујо,
Како књигу шаровиту примиш,
Немој, Кујо, часа почасити, 175
Но ћеш твојој браћи наредити,
Нека купе хиљаду Турака,
Те их воде Тари води хладној,
Баш под чардак Кнежевића Марка,
Ту су наша разбојишта стара, 180
И ту ћемо саставити војску,
Па отолен сложно ударити,
И каурска села изгорјети,
А кауре под сабљу окренут”!
Па је тада дивит потурио, 185
И овако Турчин бесједио,
Побратиму Селмановић-бегу:
„Брже, побро, на ноге поскочи,
Те ми развиј зелена барјака,
Што је алај над триста барјака, 190
Брже купи хиљаду Турака,
И спремај нам тајин и џебану,
И реци твом брату Аџи-бегу,
Нек покупи хиљаду Турака,
И повуче топа великога, 195
Нека иде на бродове турске,
Што је скела од Језера равних,
Нека меће топом великијем,
И нек удри стра'у на кауре,
Ка' ће бјежат’ гори уз планину”! 200
Па у томе мало постајало,
Селмановић војску окупио,
Па је своју војску покренуо,
И уз војску тајин и џебану,
Па га ето уз Колашин с војском, 205
Право кули Бега Мушовића,
Под кулом је табор учинио,
Још ни сио, ни отпочинуо,
Док ево ти турске поглавице,
Сваки води по хиљаду друга, 210
А серђеда три пуне хиљаде,
Па сви Турци у поље падоше,
И у пољу табор учињеше,
Ал’ им друга нема најбољега,
По имену Мицановић Куја, 215
Но се Туре нешто придоснило,
Чекаше га три бијела дана,
Док ево ти Мицановић Куја,
Иде Турчин сјетно невесело,
Собом води педесет Турака. 220
Гледале га турске поглавице,
Па им свијем то за муку било,
А Хамза му у сретање пође,
И сусрете пријатеља свога,
Руке шире, у лице се љубе, 225
Питају се за јуначко здравље,
И рекоше да су здраво били.
Пита Хамза пријатеља свога:
„Што си, Кујо, сјетан, невесео,
Што си мало повео дружине, 230
Хрђаве те притиснуле мисли”?
Тада Кујо њему одговара:
„Невоља је, Хамза, буљубаша,
Јер ти кажеш и кунеш се криво
Да каура у каурску нема, 235
Ни њихова ни једног главара,
Него кажеш да су Гори Црној
Да се тамо бију са Турцима.
А тако ми дина и амана,
Ево има три бијела дана 240
Да уводим каурску Крајину,
И њихове свеколике страже,
На стражама њине поглавице.
А да ти их по имену кажем:
Под Левере Робовић Ивана, 245
Арамбашу од српске Крајине,
Има Срба четрест ускока,
Којино су на гласу јунаци,
Њих се боје и Турци Бошњаци.
И ту бих ти опростио стражу, 250
Него, Хамза да ти другу кажем,
На Трешњици Бећка стотинаша,
Под чардаком Ђуровића Деда,
За њим друга педесет Шарана,
Што не жале живот за поштење, 255
И ту бих ти опростио стражу,
Него, Хамза да ти трећу кажем,
Под Пренћане Зејаковић Сима,
И ш њим гују Нововића Јанка,
Који куће, ни баштине нема, 260
У његајепушка гранајлија,
Од кундака нема ни мандака,
Само парче, што држи табанче,
Докле пушка може дотурити,
Дотлен каур може погодити, 265
Ђе погоди, ту мелем не треба,
И те бих ти јаде опростио,
Но не могу јаде опростити,
На планини каурске главаре,
Баш јунака Кнежевића Рада, 270
Од Алуге Шарановић Зука,
Од Ускока Глушчевића Мића,
Од Језера Шибалића Живка,
И остале њине поглавице,
Ти их, Хамза, по имену знадеш, 275
Ш њима друга до двјеста војника,
Није лако удрит’ каурину,
А све бих ти јаде опростио,
И све страже на каурске стране,
Но, не могу јаде опростити, 280
Баш сокола Шарчевића Риста,
Кога данас виђох у планини,
За њим друга петнаест Шарана,
Сву је нашу пребројио војску,
И нашу је развидио снагу, 285
И он тамо у Крајину пође,
Те заузе кланце и богазе,
Не напријед, Хамза капетане,
Не напријед, хоћеш погинути,
Свој Крајини крило саломити, 290
И сву нашу војску изгубити,
Самом цару у образ такнути,
Но, тако ти дина и амана
Да ми нашу војску поврнемо,
Јер можемо данас изгинути”! 295
За то Хамзо ни хабера нема,
Но овако ријеч проговара:
„Хвала Богу да луда Турчина,
Што будали и овако каже
Да препане оваког јунака, 300
Који за то ни хабера нема,
Но ће први пред Турцима поћи,
Први влашке шанце приватити,
И у Влахе јуриш учињети!
А ти, Кујо, једна страшивице, 305
Ако си се тако препануо,
Од каура Нововића Јанка,
Који каур ни оружја нема,
Ни у ћеси добријех фишека,
Ти се врати у Махоче равне, 310
А не страши војску и дружину,
Ја се вако вратити нећу,
Док не шћерам са земље душмане
Да бих знао, да ћу погинути”!
Тадер Куја изједе срамота, 315
Па овако ријеч бесједио:
„Бог ће знати, и Турци виђети,
Шта ће чинит Мицановић Кујо”!
Кад се тако Турци искорише,
Тад на своје коње посједаше: 320
Асан Дрнда сједе на Гаврана,
Па проучи езам и трећате;
Тад сви Турци на ноге скочише,
И на добре коње посједаше,
Буљукбаше напријед пођоше, 325
А за њима китни барјактари,
И њихова сва остала војска,
Ударају свирке и борије,
Одлијежу поља и дубраве;
Боже мили, силе у Турака, 330
Страхота је, брате, погледати,
А камоли Турке дочекати,
Теке хоће коме је невоља!
Пређе војска Тару воду хладну,
И прими се уза Сињавину, 335
У Студенце у поље широко,
Код студене воде Тефериџа,
Колико су Турци осилили,
Они Бога споменути неће,
Већ ту Турци конак учињеше, 340
На конаку зулум поградише,
Све поклаше овце и јагањце,
Они прште српску сиротињу,
Пишти јадна српска сиротиња,
Пишти љуто, до Бога се чује, 345
У невољи Бога позиваше:
„Боже мили, виђи нам невољу,
И намјери врага на ђавола,
Ко је кривљи да га Бог убије”!
И ту Турци конак учињеше, 350
Докле свану и сунце ограну,
Тадер Турци на ноге скочише,
Низ планину војску поведоше,
А наше ти сједе поглавице,
У планини у гори зеленој, 355
Сједе, о злу Турцима бесједе.
У то стиже харамбаша Ристо,
Од крвава Колашина града,
Па Србима све по реду прича,
Како је све пребројио Турке, 360
Има војске до седам хиљада,
Теке неће да управо каже,
Какова је сила у Турака,
Но овако међу Србим’ прича:
„Чујте, браћо, српске поглавице, 365
Што је војске и што је Турака,
Ту јунака нема ни једнога,
Нит је поша да о боју ради,
Него само да се хљебом храни.
Но ме чујте, моја браћо драга, 370
Данас ће нам ударити Турци,
Но, јуначки да их дочекамо,
У првину главе пос'јечемо,
И Турчина с’ очи убијемо,
Биће наша, ако Бог да, рука! 375
Силне ћемо Турке сви разбити,
И лијепи шићар задобити,
У скерлет се чоху сви обући,
И од сребра оружје зађести,
И јунаштво велико учињет’, 380
А јунаштво се вазда спомиње,
И у пјесни јунаци пјевају”!
У томе се помолише Турци,
Гледају их Срби Крајичници,
Игра јунак Глушчевићу Мићо, 385
Игра јунак, и пјева из гласа:
„Јаох вама, појађели Турци,
Што ли ћете, кад вам уд'ре вуци”!
Па се Мићо дружини окрену,
И овако ријеч бесједио: 390
„Дајте, браћо да се послушамо,
Па да робље све наше макнемо,
Е се бојим прејаки су Турци,
Па нас могу, браћо освојити,
Наше робље под сабљу окренут”! 395
Тадар рече Арсенијев Симо:
„Нит' ћу бјежат’, ни робље мицати,
Но, јуначки данас умријети”!
На то и сва дружина пристала,
Ко је јунак о оружју ради, 400
Ко је страшив у планину бјежи,
Окрену се Шарановић Зуко,
И погледа на своју дружину,
Ал’ му друга половину нема,
Цвили Зуко, као гуја љута: 405
„Мили Бого, што ли ћу ти, мајко,
Ми главари саде погинути,
А Шаранце Турци приватити,
А ја јунак не бих зажалио,
Ми главари, што би погинули, 410
Но ја жалим бруку и грдило,
Што ће панут на нашу Крајину”!
Истом Зуко ријеч изрекао,
Ал’ ето ти Глушчевића Мића,
Па он Зуку ријеч бесједио: 415
„Не бој ми се, Богом побратиме,
Немој тужит ни дружину плашит,
Биће наша, ако Бог да, рука,
Јоште има нашијех јунака,
Који ће се побити с Турцима, 420
И ако су побјегли Језерци,
Без крваве куће Шаулића,
И сокола Живка Шибалића,
Оне друге у пару не бројим.
Но на ноге, Срби, устаните 425
И на двоје друштво под’јелите
Да међу се упуштамо Турке,
С двије стране да им ударимо;
Па што коме Бог и срећа даде”!
Па почеше дијелити друштво: 430
С једне стране Глушчевићу Мићо,
Са соколом Радуловић Радом,
За њиме су двјеста соколова,
Од Шарана мјеста јуначкога;
С друге стране од Алуге Зуко, 435
И са њиме Рондовић Исаче,
За њима су двјеста соколова,
Од Ускока и од Шаранаца;
Па међу се упуштише Турке,
Викну Турци из турске ордије, 440
Баш на име Хамза Мушовићу:
„Каурине, Кнежевић Јоксиме,
Што се кријеш по гори зеленој,
Срамота је оставити кулу,
Ево Турци код куле дођоше, 445
Но ми јутрос на мејдан изиђи,
Ђе гледају Турци и каури”!
Ал’ му јунак из дружине викну,
По имену Рондовић Исаче:
„Што се силиш, једна потурице, 450
И Јоксима на мејдан позивљеш
Да си знао, да је Јоксим овђе,
Не би њему јутрос ударио,
Ја ћу за њег' на мејдан изићи”!
Шћаше Хамза нешто говорити, 455
Али пуче пушка Исакова,
Те он Хамзу капетана гађа,
Не погоди Хамзу капетана,
Но код њега друга најбољега,
Барјактара из турске ордије, 460
Пуче друга пушка од Србаља,
Бритке сабље перјаника Рада,
Те погоди Бега Сијечића,
Баш бињбашу од њихове војске,
У то друге пушко запуцаше, 465
Убише се боја жестокога,
Но да видиш муке и невоље,
Млож’ Турчина, а мало Србина,
Колашинци крвави јунаци,
Не дају се лако потиснути, 470
У то викну Глушчевићу Мићо:
„Ђе сте момци, на вас прогрмјело,
Ђе су турске главе и оружје,
Но свакога мртва унијеше”!
Да ти је сад стати, погледати, 475
Како Срби јуриш учињеше,
Па по једну пушку опалише,
Те их онда у траву бацише,
А за оштро гвожђе прихватише,
И у силне Турке угазише, 480
Те их кољу, као вуци овце.
Ондар Турци плећи обрнуше,
За њима су српски Крајичници,
Сијеку их и ватају живе,
Под пусатом и свијем оружјем. 485
На стијене наћераше Турке,
И на Тару ријеку студену,
Боже мили, чудне мјешавине,
Од Турака и од Шаранаца!
Од чардака Кнежевић Јоксима, 490
Па до Таре ријеке студене,
Ту се млога пролијева крвца.
Виђех, брате, Глушчевића Мића,
Поред њега Радуловић Рада,
Ђе сијеку и разгоне Турке. 495
Што утече Глушчевићу Мићу,
Не утече Радуловић Раду,
Што утече Радуловић Раду,
Не утече Бећку стотинашу,
И осталим нашим Крајичницим’; 500
Што утече нашим војницима,
Низ тврде се поломили ст'јене;
Што утече низ стијене тврде,
То је Тара вода однијела!
Три се жене у бој намјерише, 505
Шест Турака живих ухватише,
И њихове главе посјекоше.
На томе су боја прекинули,
И погибшу браћу избројили,
На број нашли седам добрих друга, 510
Међу њима Глушчевићу Мићо,
И још неке наше арамбаше.
Али соко Радуловић Раде,
Поче бројит’ мртве турске главе,
На број нађе дванаест стотина, 515
Међу њима турске поглавице.
Ту погибе Алајбеговићу,
Што је глава над свијем беговим';
Ту погибе Сијечићу Бего,
Су његово неколико брата; 520
Ту погибе Ђурђевић Омере,
Су његова два нејака сина;
Ту погибе Мушовићу Бего,
Су дванаест првобратучеда;
Ту погибе Дрнда на Гаврану; 525
И још неке турске поглавице.
Па се куну Турци на мунару
Да већ неће прелазити Тару!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
