Двије су се силе завадиле,
Соко сиви и оро крстати,
Око горе и око планине,
Око виса и око висине,
Око брда и камена тврда,
Оро вели: »Моја је планина!«
Соко вели: »Моја је старина!«
Оро вели: »Моја је висина!«
Соко вели: »Није веће моја!«
Љуто су се тице завадиле,
На планини кавгу извадиле,
Стадоше се сабљам' ударати,
Бритке сабље из рамена крила,
И топузи кљуни под крунама,
Крилима су ране направили,
Кљуновима ране вријеђали
Та се сила на далеко чула,
Са планине небу до висине,
То зачуле из облака виле,
Кад виђеле, виле говориле:
»Љуто су се тице завадиле,
Како бисмо њихе развадиле?«
То рекоше, крила разавише,
Одлећеше, па их помирише.
Орлу даше високо стијење,
А соколу поља и планине,
Сваком своје на дијелу дале,
Када лети оро са висине,
Нека пада на високе стјене,
Кад полети соко са стијене,
Нека гледа небу у висине,
Ђе звјездице умивају лице;
Некад ведро, а некад облачно,
Нек соколу никад није мрачно,
Ни по ноћи, ни бијелу дану,
Ни жаркоме сунцу на огранку,
Кад огрије брда и планине,
Нек се соко диже у висине,
Нек походи 'тиће соколиће,
Нека шеће, нека' тице креће,
Нек гаврану почупају перје,
Нек у јату не има невјере,
Нек пернате 'тице жуберкају,
Нек соколу под крило падају.
Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Јуначке пјесме старијег времена. Књига трећа. Скупио Богољуб Петрановић. У Биограду, у државној штампарији 1870., 572-573.
