Бој на Саници и Скуцаном Вакупу
Књигу пише Давидовић Симо,
Па је шаље до Трубара равна,
А на руке Бабићу Голубу,
у књизи га 'вако поздрављаше:
„Чујеш ли ме, слатки побратиме, 5
„Побратиме, српска војеводо!
„Ево има раван мјесец дана,
„Како јесам друштво сакупио,
„Сакупио до три ста другова,
„Све по избор младије Бошњака, 10
„А под хитром љутом острагушом,
„С мунициoм снабдио сам друштво,
„Pак ево ме брате, у Грмечу,
У Грмечу високој планини —
„Ко што рекох раван мјесец дана. 15
„Па почуј ме, слатки побратиме!
„Од менека горе до истока,
„Има, побро, проклета Саница
„Турско село, гњездо крвопија,
„Све Турака љути крајишника, 20
„Који често рају нападају,
„И велике муке им задају,
„Сиротињу јадну разгањају,
„Што имају све им отимају,
„Робе, пале, одсјецају главе, 25
„Тако исто, драги побратиме,
„Од менеkа тамо до сјевера,
„Има Вакуп проклета паланка,
„Која чува тврда Камен- града,
„У њем лежи пун табор аскера, 30
„Што в'јерују свеца Мухамеда,
„А ране се хљебом сиротињским;
„Из паланке често излијећу,
„Сиротињу јадну разгањају,
„Пресјецају жене и дјечицу, 35
„А на силу одводе ћевојке,
„Од сви страна тужбе ми долазе,
„Сиротиња клечећ' мени плаче,
„Да их јадне избављам Турака;
„Ал' ти знадеш, слатки побратиме, 40
„Да је мучно са три ста другова
„Ударати на толике Турке;
„Нег' чули ме, српска војеводо!
„Ти пошаљи чете неколике
„Нека дођу мени до Грмеча, 45
„Пак ће Турком бити лоша срећа,
„Онда ћемо сложно ударити,
„Сиротињу од зла избавити,
„А проклете Турке рашћерати,
„И попалит' све што турско буде, - 50
„Тако, брате, ти учини сада,
„Да нам Турчин већ не чини јада.“
Таман дана у неђељу б'jаше,
Кад се српска војска искупила
У Трубару код старе црквине, 55
Божествену службу остојала,
На њој српског прогласили кнеза,
За босанског новога владара.
За тим војска сједе обједоват',
И у здравље кнеза напијати, 60
Покрај војске собет поставиле,
Поставиле српске војеводе,
И остали од војске главари:
У врх стола Бабићу Голубе,
С десне стране Милановић Виде, 65
А с лијеве Амелица Триво,
У зачељу поп Каране Ђоко.
Бабић трећу чашу прихватио
И за здравље кнежево напио.
У то доба књигоноша млади 70
Скиде капу, пољуби му руку,
У лијевој киьигу оставио;
А војвода књигу прихватио
И на њојзи печат саломио.
Кад је књигу ситну прихватио, 75
Питале га остале војводе:
„Богом теби, главна војеводо!
„Оклен књига, од које ли стране,
„Те је штијеш а на нас погледаш?
„Је ли теби књига од мејдана? 80
„Ако ти је књига од мејдана,
„Ми ћемо те радо замјенити,
„На мејдану образ освјетлати.“
Насмија се војвода Голубе,
И овако говорити стаде: 85
„Браћо моја, српске поглавице!
„Ова књига из Грмеча клета,
„Од онога Давидовић Симе.«
Све им каза, што му Симо пише,
Па им даље бесједити 90
„Милановић, моја десна руко!
„Амелица, моје крило десно!
„Ти Каране, тврдо поуздање!
„Сваки скупљај своје соколове,
„Соколове, српске витезове, 95
„Водите их до Грмеча клета,
„Здружити се Давидовић Симом,
„Па на Турке сложно ударите;
„Све палите, што се турско нађе,
„Тако, браћо, да вам сретна буде! 100
„Ви, да Бог да, Турке придобили!“
Сад да видиш трију четовођа!
Сваки у свој логор отишао,
У редове друштво поставио,
И овако сваки говораше: 105
„Браћо моја и дружино драга!
„Данаске смо прогласили кнеза,
„Кнез Милана, српског господара
„За босанског новога владара,
„И заклетву тешко положисмо 110
„За слободу и за кнеза свога,
„Борити се баш сви до једнога.
„Сви ви, браћо и дружино драга,
„Петстољетно ропство осјећате
„Од Турчина, што ми претрписмо, — 115
„А сад, браћо, на ноге скочисмо,
„Оружја се љутог прихватисмо, —
„Неки анџар, неки дугу пушку,
„Неки богме, будак и мотику,
„Да свалимо већ са себе муку, 120
„Коју нам је Турчин починио
„Од Косова до данашњег дана.
„Смишљајући на то, браћо драга,
„Сви сад треба, да смо за мејдана,
„За мејдана, и то сваког дана; 125
„Јер почујте, моји соколови,
„Ево нама новије објава:
„Сад нам ситна књига долећела,
„Из Грмеча, високе планине,
„Од онога Давидовић Симе; 130
„У књизи нас он братски поздравља,
„Да идемо њем у у индата,
„За то вама дајем сада знака,
„Сви војнички да се опремате,
„Сјутра зором ваља путовати, 135
„Тако, браћо, сви да учините,
„Бог ће дати, па ће срећно бити,
„Турке ћемо ми сад придобити.“
Кад главари друштво наредили,
Сваки иде под своје логоре. 140
Када сјутра било прије зоре,
А војводе скочиле на ноге;
Умиите се, Богу помолише,
и хришћански адет учинише.
Милановић сад слугу дозивље: 145
„Жеравицо, моја вјерна слуго!
„Хитро спремај суру бедевију,
„Ваља нама сада путовати;
„Још ми зови малог Смиљанића,
„Који но је нама свима дика, 150
„Он је моја вазда десна рука,
„А Турцима врло тешка мука.“
[У млађега поговора нема]
Све би спремно, што је наређено.
Амелица и он се спремио, 155
Поп-Каран се пред друштво ставио
Све три четесе већ пред су приправљене,
Па пођоше срећно из Трубара!
Барјактари развише барјаке,
А војници пјесме закликташе, 160
Ударише јасне даворије,
Иде војска радо и весело,
Те Бобару здраво пријеђоше,
Каменици на конак стигоше,
И на њојзи ноћцу преноћише. 165
И отален здраво полазише,
Преко Унца здраво пријеђоше,
Црвљивицу срећно пријеђоше,
У Дринићу конак учините.
Прије зоре војска се кренула, 170
И на Бравску одмор учинила,
У по дана објед учинила,
Док с Грмеча подвикнула вила:
Па дозива Амелицу Триву,
И његова оба побратима, 175
И овако њима говораше:
„Видите ли, срећа вас видила!
„Низ Бравско вам пролећеше Турци.“
Кад то зачу Амелица Триво,
Па појаха помамнога вранца, 180
Па подвикну грлом бијелијем,
И дозива оба побратима,
И овако хитро проговара:
„Побратиме, поп Каране Ђоко!
„Хајде десно, а ја ћу лијево; 185
„Милановић нек отрагу иде,
„И нек наше све прикупља друштво; -
„Низ Бравско нам пролећеше Турци,
„Хајте, браћо, да их поћерамо,
„Нека знају, как' Срби ћерају.“ 190
То изрече, попустио вранца,
А за њиме све остало друштво.
Турци бјеже, а Срби ћерају,
Тераше их до Петровца града,
Неколико глава посјекоше 195
Три четири жива заробише,
Под стражом их у Трубар спремише
И Голубу на дар их послаше;
А Срби се здраво повратише,
Под Грмечом ноћцу преноћише. 200
Кад је било сјутра, прије зоре,
Тад главари в'јећу учинише,
Да на Бравску тврду стражу ставе,
Добру страну, од стотину друга,
И пред њоме Протића Тодора, 205
Да на турску уд’ре караулу,
Што но има у врх Бравска равна.
Тако ћеју преварити Турке
И Саницу лашње попалити.
Када таку наредбу чинише, 210
Онда добре коње појахаше,
А војска је већ била приправна,
Кроз Грмеча међугорју пође,
Ђе 'но има воде и рудине.
Грмеч војска здраво прегазила, 220
Међугорје мјесто одредила
Логор војске и објед чинити
И са Симом ту се састанути,
И суботе јутро дочекати.
Кад је војска логор учинила, 225
Мало вр’јеме за тим постајало,
Ал' ето ти Давидовић Симе,
На алату, к'о на горској вили,
За њим иде до три ста момака.
Ту главари Симу дочекали: 230
Руке шире, у лица се љубе,
За јуначко питају се здравље.
Боже мили, лијепога дана!
Четири се чете састадоше
И четири српске војеводе, 235
У свакога по три ста другова.
Пак су туде ноћцу преноћили,
У суботу рано подранили,
Главари се на в'јећи састаше
И распоред лијеп учинише, 240
Куд ће који с војском ударити.
Десно крило они одредише,
Да удари Милановић Виде
И са њиме Амелица Триво,
А с лијеве Давидовић Симо, 245
А по ср'jеди поп-Каране Ђоко.
То рекоше, па се послушаше,
Сваки своју чету подигао,
Одређену мјесту окренуше.
Иде војска радо и весело 250
Пјевајући и подвикујући:
На пр'јед иде Амелица Триво,
На ђогату коњу од мејдана,
(Он је био коња промјенио),
А ђогат му вучки поскакује, 255
А за Тривом Милановић Виде,
А на хитрој сурој бедевији,
Бедевија ка'но горска вила,
Па му не да никад жива мира,
Око њега облијеће ћорда, 260
А за Видом поп-Каране Ђоко
На зекану, коњу од мејдана,
Оштра сабља око њег се вија,
А зекан се махом помамио;
А за Ђоком Давидовић Симо, 265
На халату, к'о на горској вили,
Око њег' се бритка ћорда воза,
И за њиме све остало друштво.
Кад се војска мало поодмакла
И Саници мјесту попримакла, 270
Турске страже Србе припазише,
Из пушака њиха поздравише,
Па отален хитро побјегоше;
Абер даше на четири стране,
Хитро Турци на ноге скочише, 275
Утврђена своја похваташе,
Таман било око пола дана,
Кад се љута заметнула кавга:
Пушка пуца, небо се пролама,
Сву Саницу притиснула тама; 280
Није тама од Бога послана,
Већ од брзог праха и олова,
И од паре коњске и јуначке.
Бој је трај’о три-четири сата,
Кад с четири навршила сата, 285
Турци даше плећа, побјегоше;
Сад за њима Срби полећеще
И у куће јуриш учинише,
Робе, пале, одсјецају главе;
Сву Саницу Срби попалише, 290
На број турских осамдесет кућа,
И до Кључа доћераше Турке.
Ноћ је тамна бојак раставила.
Да је јоште б'јела дана било,
Кључ би б'jели Срби попалили. 295
Туде Срби Турке поб'једище
И велики плијен запл'јенише;
Много глава турских посјекоше;
Од Србања мало ко погибе.
Отален се војска повратила 300
У Мајкиће здраво доходила
и тудe се она одмарала.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
