Божји људи/VII
| ◄ VI Бекче | XXI | VIII Биљарица ► |
Сам. И то толико да нећ сме слободно ни наћ земљу да ступа. Увек кријући се иде. И, обазирући се уплашено око себе, полако, крадом ступа. А сав у бради, коси; са голим рукама из одрпане кошуље и голим коленима из старих чакшира које се једва држе на њему. И, тако крадући се, зазирући од свакога, иде и једва чека да нађе и завуче се, сакрије у који кут, ћошак. Па да ту тако сам, згрчен преседи цео дан.
Питате га:
— Шта радиш, море?
— Гледам си. — И почне да се крије испред вас.
— Шта гледаш?
— Па, нећу више да гледам. — И одмах окреће главу, затвара очи да не гледа једнако скупљајући се уплашено испред вас и стрепећи да вам чиме није на сметњи, за шта крив, а највише да вам није крив зато што је ту, испред вас, те ви морате да га гледате.
А одакле је? Чији је? Нико не зна.
Ако га о томе упитате.
— Отуда, отуда, батке... — Још уплашеније почне да вам се правда, показује на суседне горе, планине, и једнако да се склања, узмиче испред вас као бојећи се да га не бијете.