Бодин/38

Бодин
Писац: Јован Суботић
СЕДМИ ПРИЗОР

СЕДМИ ПРИЗОР
Долазе најпре дворани и млади властеличићи за њима
Бодин и Руслан

КРАЉ (кад Бодин уђе сиђе с престола и оде
пред њега на сусрет):
Добро дошо драгн мој синовче,
Добро дошо светла круно царска!
Ходи да те као стриц загрлим
И к’о браћа да се целујемо.
(Загрле се.)
ГОСПОДА (приступе к Бодину.)
ДОБРОСЛАВ:
Добро дошо својој кући, брате!
БРАНИСЛАВ:
Данас дивно кућа нам засијну.
УДОБИЋ:
Једна љубов амо те доведе...
ВУКАН:
Сестри слави јунака поврати.
СТЕПАН:
И даљна ти радују се браћа.
БОДИН (се са сваким рзукује.)
ДРУГА ГОСПОДА (рукује се с Бодином мучећи.)
БОДИН (окрене се на то краљу):
Што ме примаш као стриц синовца
И грлиш ме као крв рођену
Нек’ ти буде из свег срдца хвала
Ту ти љубов заборавит нећу.
Али поздрав прихиатит’ не могу
Који мени к’о краљ цару дајеш...
Јер цар нисам ако сам и био.
КРАЉ:
Цар остаје цар док носи главу
Коју царски увенча му венац.
Зато и ти цар и данас јеси
Ма да више царевние немаш.
БОДИН:
Немој, стриче, о том’ говорити.
Цар ког нико признават немора
Који нема ни силе ни блага
Тек би само име понизио
Које ваља да је сваком свето
А највише оном ко га носи.
КРАЉ:
Кад ја тебе за цара признајем
Ко сме други тако не чинити?
А што велиш да не имаш силе,
Моја сила и твоја је сила;
А благо нам оста од дедова
Па ћемо га к’о браћа делити.
БОДИН:
Од отцева и дедова старих
Остаје нам благо и господство,
Али право свак имамо своје
Нит’ једнаки део добијамо
Већ ком како Бог и закон даје.
Па кад сваки своје зна и чува
А у туђе неће да задире
Онда стоји мир на чврстом слогу.
Тако и ти друго право доби
Изза оних који преминуше,
Друго опет мени оставише;
Пак и по нас најбоље ће бити
Ако сваки свог се уздржимо.
УДОБИЋ (к Руслану):
Чу л’, жупане, како тај загуди!
КРАЉ:
Да ти боље свог стрица познајеш
Неби сада тако говорио.
За своје сам више учинио
Нег’ икада за самога себе.
О старијих нећу говорити,
Ал' за тебе крв сам своју лев’о
Кад бугарску круну ти тражисмо.
Ја сам Рашку брату свом добио
Кад ју своме даде Петриславу;
Доброслав је прави син ми био...
Ево њега па нека ти каже;
Љуба ти се не може потужит’
Да је кадгод крупне чула речи,
А много сам пута покушао
Утрти јој сузу са образа.
Само један тужи у избегу.
Но да и он престане кукати
Звао сам га да се кући врати
И дао му господску државу.
Теби дајем што ти отца беше
Док у дому живља нам старији,
Да не требаш ништа ни одкога
Док не узхтеш више бити од њега.
Будву знадеш, Грбаљ и Црмницу,
И свијетле у Папратни дворе...
Тамо ти је и умро бабајко...
То ти дајем с мојим благословом.
Повуче л’ те кадгод срдце стрицу
У њему ћеш увек отца наћи,
Отворено срдце и ризницу
У по ноћи к’о и у по дана.
БОДИН:
Мени главни казиваше људи
Да синови краља Воислава
Твога отца а мојега деда
Сви гинуше један за другога.
Три му сина три дична сокола
Погинуше за свог дома славу
И за круну коју ти преузе;
А мој отац крвљу је чувао
Златни престол који ти поседе.
У оному боју бугарскому
Осам мојих браћа бојеваше,
Петорицу црна крије земља.
Крв је њина за ту круну текла
Коју носиш ти на глави, стриче,
Кости њине то престоље држе
На којем се ти сад сјајеш, краљу.
Таква браћа љубов заслужују
И за себе и за своју децу
И за жене и за удовице.
А сад само јошт ћу ову рећи:
Црна земља и дом родитеља
Ником с правдом запрт' се не могу.
Улазећи у дом отца свога
Од никога ништа не узимам!
УДОБИЋ:
Може бити да се варам, царе,
Ал’ у речма које изговори
И у гласу како их изрече
К’о да мало лежи захвалиости
Према оном који те извади
Из гробнице и у свет поврати.
КРАЉ (неповољно):
Зашто дирну у ту жицу, кнеже?
БОДИН (Удобићу):
Морам ти се захвалити лепо
Што о тому поче говорити.
Тамница је сужнику гробница
И од гроба много је страшнија,
Нема бола душа човечија
Који моја тамо не претрпи.
Туга, жалост, срам, стид, очајање,
Жеља, тежња, мрзост и беснило;
И све друго што душу потреса,
Пече, сече, кида, цепа, дави...
Све сам ја те ужасне авети,
И јошт многе друге тако исто
Грозне, тако исто страховите...
Којим казат' не знам ни имена
А можда га многе и немају...
И на јави и у сну виђао
И крвљу их својом напајао
И животом својим залагао...
Пак у томе гнезду пакленоме
Кроз седам ме остависте лета!
Ћути, кнеже, немој спомињати
Никад више то несрећно време,
Јер кад оног сетим се ужаса
Грдо ми се у души узмути!...
КРАЉ (благо):
У том на нас жалити не можеш.
Моји су те Млечића тражили
Ал’ те дуго наћи не могоше.
БОДИН:
Не могоше?... јербо не хтедоше!...
Док на столцу светог Константина
Цар Михаил мој крвник сеђаше
Онда беше мојим пријатељем
Спашават’ ме из мрачне тамнице,
Јер ноћ свака нож убијце скрива
А дну сваком зора отров дава...
Ал’ година за годином прође
А рука се помоћи не пружи.
А кад дође Михаилу пасти
И Никити престол уступити,
Кад свак види да ће цар Никита
Из тамнице Бодина пустити
Да у њему стече пријатеља...
Онда... онда, ни прије ни после,
Нађоше се код мене Млечићи
Дознадоше где ме држе сужна
И у моју продреше тамницу
И ову ми златом отворише...
Нека мисли и нека говори
Ко што хоће, како му је воља,
Ал’ ја знадем да се мени врата
Отворише на реч Цариградску
И да злато краља Радослава
Мој тамничар прими без гријеха.
ДОБРОСЛАВ (ка страни Браниславу):
Краљу букну пламен уз образе;
Сад ће бити чега сам се бој’о.
БРАНИСЛАВ (неугодно):
Таког чега јошт на свету неби!
РУСЛАН (краљу):
Па кад цар то ни у што нецени
Што си њега извео из тамнице:
Узми натраг дар који презире
И пошљи га опет у тамницу
Нек' се из ње како зна спашава.
Ваљда ће ти онда захвалити
Кад овако мал’ да крив му ниси.
КНЕЗОВИ (узрује се.)
КРАЉ (утишавши љутину, благо):
Јесам ли ти колико помого
Да се тужне опростиш тамнице,
Нит' сам питам нит' другом казујем.
Чинио сам што сам чннит мого;
Добра воља сва ми је заслуга.
Но то могу свему казат свету
Да сам једва бели дан чекао
Који ће те нама донијети.
Дан тај дође, ти си међу нама,
Зато ваља да се веселимо
И свесилном Богу захвалимо.
Ти ми данас добре воље буди;
Заборави на тугу и беду,
И помисли на срећу и благо
Које људи један другом дају
Кад се љубе и кад се поштују,
(краљици)
Ходи, драга, и загрли госта,
И ти си га радостно чекала.
КРАЉИЦА (сиђе с престола и загрли Бодина
али хладније.)
Добро дошо и на добро дошо!
БОДИН (пољуби је у руку):
И увек ти добрим служит’ мого.
КРАЉ (к Јакинти):
Дођи, кћери, ти ћеш са мном поћи;
Ти, Бодине, поведи краљицу.
ЈАКИНТА (дође краљу, и овај пође с њом.)
БОДИН (пође с краљицом.)
КРАЉ:
Удри свирко, хајдемо господо!
Обед чека, вино нас изгледа!
(Музика засвира, сви редом одлазе.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.