Богородица Тројеручица

Симо Матавуљ

Богородица Тројеручица

Маргарита, Јелена и Славко остадоше на крову док је лађа пловила преко затона. Све троје ћутке гледаху како се одмиче градић Ребеник, одакле бјеху родом. Прва проговори стара Маргарита.

- Боже мој, да нам је ко јуче у ово доба рекао да ћемо сад бити на мору! Да нам је ко рекао да ћемо у Трсту божићовати.

Јелена, млада дјевојка, бризну у плач и рече:

- Ох, јадан ми Божић!.... јадна моја мама!

Славко, личан младић, загледа се у небо, које над морем бјеше обрубљено тамнином. Мноштво галебова лећаше ниско над површином.

Дође чиновник да купи билете. Узев их од Маргарите, рече: "Изволите у другу класу".

Младић и дјевојка згледаше се. Јелена узе од чиновника билете, даде их Славку и рече:

- Молим вас, доплатите за прво мјесто. Зашто сте то учинили, тетка, знајући да ја...

Али Маргарита истргне их Славку говорећи:

- Кад пријеђеш прву станицу, замијенићемо их!...

Славко отшета на кров трећега мјеста, гдје се налазила шарена гомила, као обично дуж далматинских обала. На заклону трапа, два Арнаута, подвили ноге, пуше и будни сањају, - праве двије слике толико опјеваних "барбареза" што су у старо вријеме пљенили благо и дјевојке по српском приморју. Иза њих, полијегало њеколико војника, покривених шињелима. Уз бочину, између двојице жандара, сједи окован човјек. Подаље, гомила брђана, људи и жена, у живописној ношњи, али већином дроњавих. То бјеху зацијело учесници у суђењу ономе кривцу.

Кад се Славко врати ка Маргарити и Јелени, затече их у друштву с трећом.

Њека средовјечна госпођа, у црним, свиленим хаљинама, са дебелом златном верижицом око врата, са силесијом златног прстења, сјела према Маргарити, држи псетанце на крилу и прича своја страдања прошле ноћи. Говораше талијански, са акцентом наших острвљана, мијешајући српске ријечи, а најчешће узвик: "Јо, дусо моја!" До ње је сједио млад човјек, плаве брадице, обријаних бркова, - а тај, и кројем одијела и покретима, хоћаше да се о њему мисли е је Инглез! Бјеше њеки трговачки агент из Трста. Безобразно је гледао Јелену и упадао у ријеч женама, смијући се сам својим досјеткама. Подаље сјеђаху два језуите и читаху молитве из "Бревијара". Најзад, један узети господин, још млад и крупан, загрлио свога слугу па шетука по крову. То бјеху путници првога мјеста.

Јелена са изразом досаде устаде и пође Славку, те се склонише до крмилара.

Сунце је јако гријало, облаци бјеху се згрнули сви у једну голему гуку, која лебђаше на небу у правцу којим ће лађа скренути. Јелена сврати Славкову пажњу на чудну појаву:

- Погледајте! Овако што нијесам никад видјела! Облак је као какав лијевак, коме је ширина нама окренута, а грлић као да је отишао у бестрв! И, пазите, како се обрће онај велики отвор па гута друге облачиће, - управ упадају му сами у ждријело!

- То и јест ђаво, што се оно горје обрће! - рече крмилар.

У један мах човјек њеки, на кљуну лађе, пр-вуче његову пажњу. Бјеше висок, а њешто причаше гомилици мрнара, размахујући рукама. Па се примаче војницима, па сељацима, па Арнаутима и најпослије ка жандарима. Свакоме је тај поњешто проговорио и увијек је прстима дохватао капу. Најзад се попе уза стубе, на кров првога мјеста.

Бјеше старац дугих образа, потпуно крезуб, те му се шиљаста брада и орлујски нос готово састављаху. Под густим обрвама сијеваху црне очи. На глави му бјеше црна свилена капа са златом извезеним колутићима на тјемену, какве носе стари Бокељи. Дугачак врат, бјеше сноп дебелих жила; капут до кољена вишаше на њему као на костуру; широке панталоне звоњаху око његових предугачких цјеваница. На кажипрсту имао је златан прстен са четвртастом плочицом. Каогод што му очи и нос напомињаху грабљиву птицу, тако му и шаке личаху на канџе...

Старац се устави иза пречаге и стаде посматрати небо. Послије њеколико тренутака, он одмахну главом, па, трљајући руке, упути се ка господи. Најприје се поклони језуитима, па осталима што сјеђаху, додирујући средњим прстима капу и говорећи:

- Бо'ђорно, сињори, ала кумпанија! Бо'ђорно, бо'ђорно! Венто фрескето, бора борин, а гаворамо бахерин! Бо'ђорно, сињори! (Добар дан, господо и дружино! Имаћемо фришка вјетра, буре и бурице и биће помало поигравања.)

- О, барба Иво, бона левада! - дочека га онај... Инглез". (Чича Иво, здрав устао!) Па јесте ли се одморили, барба-Иво? а шта ћемо с рибом? Хоћемо ли наставити погодбу, а?

- Бо'ђорно, младићу! - рече Иво, задржавши поглед на златној верижици дебеле госпође... - Јесам се одморио. А колико треба стару човјеку да се одмори, господине мој? Седамдесет и пет је одзвонило на наш Ивањдан, а то је тринаест дана послије вашега. А што се ви ругате мојој трговини, то није лијепо од вас. Је ли тако, моја добра госпођо? (обрати се Маргарити). Свак тргује оним чим може. Је ли тако, честита госпођо? (окрете се дебелој). И суха риба треба некоме, јер свак не може јести свеже. А? Шта ви на то велите? Ево часни оци моле се богу, моле, моле, па кад дође вријеме, и они једу, и још како слатко!...

Дебела госпођа, Маргарита и језуите осмијехнуше се. А пошто Иву канда главни задатак бјеше да свакога промотри и да му свак чује изближе глас, он се упути ка Славку и Јелени, са својим вјечитим: "Бо'ђорно."

- Ви сте Бокељ? - запита га Славко.

- Јесмо, шјор, од Котора, не баш из Котора, него од которскијех страна. А ви сте Далматинац?

- Да. Путујете ли у Трст?

- Може бити, а може бити и ближе... знате, као сиротиња мало трговинице, мало онако... А госпођица је ваша сестра?

- Није. Из истога смо мјеста, из Ребеника.

- Бог да је поживи и утјеши, јер је њешто брижна... Ви сте трговац, доиста? Ви разумијете муку и невољу, али догоди се тако да човјек мора путовати пред сами Божић, па био богат, или сиромах... Госпођица је веома тужна, али бог ће помоћи. Треба се богу молити, дијете!... Зло се вријеме спрема али, ко зна, може и пребацити. Баш ћу отићи горје да чујем шта капетани мисле.

А ви сте Србљи, чини ми се?

- Јесмо. Дакле, ви тргујете рибом?

- И ја сам чистјејши Срб од старине. Во имја оца и сина и свјатога духа, амин! Ово је прави крст. Је-ли-те, госпођице? Дашто! Поклањајусја кресту твојему, Христе! Поклањају сја, поклањају сја!... Ја, што питате да ли тргујем рибом, то, знате, ту има и шале! Али опет неуљудна је шала онога Латинина, што је обријао брке, јер он, као младић, могао би помишљати да бих му ја могао бити ђед! А, бора ми, и свијета сам обишао повише но он! - Па додаде њеку грчку реченицу и отиде.

Агенат причаше о старцу ово:

- Барба Иво тргује сухом црногорском рибом, то јест, носи врећу, двије укљева, па ће то продати, па ће купити, рецимо, ораха или бухарице, или дасака, или, или... што год хоћете, што год можете замислити, па ће то препродавати. И у свако доба године, и у свима пристаништима и по нашим и по Леванту, може се десити да га нађете. Ја га познајем има десетак година и виђао сам га свуда. Гради се прост, али је препреден! Још се приказује као испосник и велики богомољац. То је један од оних што путују другом класом плативши половину треће, што могу живјети од Будве до Трста о кори хљеба, или о туђем рачуну...

- Е, баш ми није мило с таквим путовати! - вели дебела госпођа. - Таки привлаче рђаво вријеме, дусо моја!

Агенат настави:

- Прича се за њега да је вједогоња. Не шалим се! Чувајте се, не упуштајте се с њим у разговор, јер би могао дознати све тајне вашега срца! А особито треба да га се чувају дјевојке, - додаде погледавши Јелену, која се окрете ка Славку, рекавши:

- Боже, како су људи већином празни и досадни.

- Па тако ти је, - вели Славко. - Ја се одавно држим правила да се на броду не дружим с непознатима. Шта ме могу занимати људске ситнице пред оваким величанством природе. Ова бескрајност воде и ваздуха снажи ме, накнађује ми тјескобу Ребеника... Осјећам како ми вјетар испира цијелу душу, како ми мисли постају узвишеније. Додуше, осјећам и ништавило своје и свега пред свесиљем природе, али то ми је угодно.

Барба Иво пењаше се уза стубе, што воде на узвишицу, гдје бјеху капетани и пилот. Овај изађе на сусрет старцу и поче та враћати, али упорни старац, једнако клањајући се капетанима, прође мимо њих, наслони се леђима на браник и прекрсти руке.

- Чудна старог ђавола - рече Славко. - Кад је сад овако живолазан и немиран, какав ли је истом био у младости! Јеси ли запазила какав је дипломата? Ти га питаш једно, а он ти одговара друго, а дотле спрема одговор на оно прво: и онда умије свратити говор на што он хоће, умије и искушати човјека и све то тако вјешто, да се послије сјетиш.

- Мене није искушао, а ипак је погодио да сам сјетна. Па онда, више ми је казао погледом, него ријечима! Страх ме је од тога старца, а ипак бих га радо слушала.

- Не треба човјеку никакве пророчке моћи, па да одмах види е си забринута и тужна. Уосталом, и ја мислим да његово причање може занимати...

Лађа окрену уз вјетар, који зазвижда кроз катарке и одмах се вали почеше ломити о бокове. Она црна пјега на небу, за тињи час, расколута се нашироко и као да се спусти...

Са свих страна зачу се вапај и кукњава од морске болести. У гомилици господе најприје наста метеж, та се збише једно уз друго.

Славко и Јелена потрчаше ка Маргарити, која се превијаше. Дебела госпођа поблиједи и замлијечи очима. Млађи језуита прекину молитве, а требник притисну на желудац. Слузи и узетом господину такође позли...

Брод се нагло пропе, те се покретне ствари откотураше на противну страну. Стаде шкрипа и звека дрварије и гвожђарије по броду, стаде дрхат ужета и једара.

Лађа зарони предњим дијелом, а задњи јој се диже тако високо у ваздух да су големи точкови неисказаном брзином зврјали у празнини! Дим се пови на противну страну, а затим пођоше и све кретљиве ствари. Големи вал преби се о бочину, па се распрска по крову...

- Водите ме, дусо моја! - завапи дебела госпођа... - У салон! дусо моја!... Ах, оче, помолите се богу!...

- Ђезу и Марија! - рече старији језуита, крстећи се.

Маргарита, узети господин и слуга његов такође се превијаху. Славко, Јелена и агенат придржаваху болеснике, чекајући да се лађа мало смири, па да их одведу под кров. Али она црнина као да све већма ври, лађа све већма "цијепа", те агенат дозва послужитеље, који узеше под руке најприје дебелу жену, која показа руком на "понат", где стојаше Бокељ Иво, те она викну:

- Ах, ено га горе, дусо моја!... Шта ће он горе!... Вјерујте да он чини зло вријеме!

Сви погледаше на понат.

Четари човјека наврстала; се уз браник, тројица у мрнарским огртачима, а четврти, барба Иво, укрућен, прекрштенијех руку. Кад лађа зарони кљуном, ниједан се од њих не помаче, нити се прихвати руком за шипку, него као да бијаху дрвени и усађени, стајаху дупке.

- Ах, проклети Јуда! - викну дебела. - Шта ће он горе!? Гоните га оданде! Реците капетану да га баци у море! Ах, дусо моја, да ми га је шчепати!...

Послужитељи је најпослије одведоше, а за њом све остале сјем Јелене, коју одведе Славко.

О6је се склонише у женско одјељење, а дебела госпођа леже у салону.

Славко није могао издржати под кровом, те се врати горе, гдје прислони столицу уза "спираљ", а ногама се одупре о ступчић, око кога се везују конопи. Тако сједећи, дизао се и спуштао, час главом, час ногама. Море запљускиваше по окрајцима крова... Младић заклопи очи. Стотине гласова продираху му уши, - чињаше му се да слуша гласове мученика, што се надмећу који ће се више изјадати. И брод му се учини као живи створ, којега нагоне да иде против вала и вјетра, те јечи од мука.

Одједном зачу крај себе друкчије гласове, те отвори очи, и како ли се зачуди кад видје поред себе Јелену и Ива. Старац једном руком држаше дјевојку, а другом намјешташе столицу. Јелена, без капи крви у лицу, готово да падне у несвијест. Славко скочи, те је посадише на његово мјесто.

- Тако! - рече Иво. - Не бих вас карао најзад, што сте изашли на арију. Боље је овдје! Каже мени пилот да је њека женска изашла оздо, па не може, вели, напријед. Погледах, кад ли ова наша госпођица. о - о, вељу ја, нећу ја њу оставити, те, брже боље, сиђох и помоћу божјом приведох је овђена.

И старац се врати на узвишицу и преузе пређашњи положај фантастичнога кипа, који се укрућен клатари!

Њих двоје осташе ћутке. Тако је трајало. Мјесто да стигну на прву станицу око три часа послије подне, стигоше у десет ноћу!

Са обале кроз помрчину, зачу се глас:

- Телеграм за госпођицу Јелену Рајковића.

- О, боже! - цикну Јелена, трчећи ка уласку. - Ја сам Јелена Рајковић! Дајте брзо!

Докле тражаху свјетлости, Славко јој каза да је он прије поласка (жицом тражио извјешће од оца јој на прву станицу. Па ставши код фењера, узе од ње депешу и пошто је прелети очима прочита гласно: "Од синоћ матери боље. Професори дају добро надање"...

- О, боже, хвала ти! - викну Јелена, па се прекрсти и обори главу да очита молитву. Иво Бокељ нађе се до ње и рече:

- Тако, дијете, тако! Нека вам је увијек прва мисао на бога, - па било у радости, или у жалости! Ко ће помоћи, ако не бог, а опет ко ће као он!

Јелена му пружи руку и исприча:

- То је, знате, моја мати која лежи болесна у Трсту. И од синоћ јој је боље, - синоћ, кад сам већ изгубила надање... о, боже, добри боже, помози!

- А ко зна? може бити е сте се синоћ највруће молили богу за вашу маму, господична, - вели Иво.

Јелена пође с њим, говорећи на претрг:

- То је баш истина... А како ви то знате?... Али немојте ми ничега говорити. Хајдемо тетки Маргарити. Гријешна сам, ја њу и заборавих - моју добру тетицу. о, како ће се и она обрадовати...

Маргарита изнурена и жута, као да је одавно боловала, дође у салон. И њено се лице преобрази од радости кад јој дјевојка даде телеграм. Иво се склони у кут, те из полусенке посматраше и слушаше обе женске.

Славко понуди Маргариту и Јелену да изађу с њим у град, да тамо вечерају, пошто им је, вели, капетан рекао да ће се лађа кренути истом у зору. Али Маргарита ни да чује о излажењу. Она је, вели, понијела посна јела, а не би се омрсила ни за какво благо, нити би допустила Јелени да то учини пошљедње недјеље божићњег поста.

- Тако, тако, добра, честита госпођо, - умијеша се Иво из прикрајка. - Треба чувати своју вјеру и давати примјер млађима!

Оно поноћи кад се Славко врати на брод, са крова, кроз стаклени "спираљ", видје старог Ива у најживљем разговору са Маргаритом и Јеленом. Пред њима бјеше остатака од поснога јела. Иво је сједио у прочељу и причао њешто, уз живе покрете руку. Својим дугачким кажипрстом описа круг на столу, начини крст у кругу, затим, истим прстом поче ударати о ивицу и мицати обрвама, - као да сваку своју ријеч прати тим покретима. Најзад скиде капу, постави је на замишљени круг, скупи прсте и поче отресати њима. Јеленино је лице сијало од задовољства, а Маргарита је помало дријемала.

Славко не хтједе кварити добру вољу Јеленину, те не сиђе доље, него поче шетати, домишљајући се шта ли оно ради стари "шарлатан".

Кад се опет надвири, Иво извадио из њеке торбице кремен, труд и огњило, укреса ватру, припали и тако, између димових млазева, наставља причање. Најпослије Јелена диже са својих груди њеку слику, окрете јој наличје, запита њешто Ива, на шта он лагано намаче наочари, лагано извади из шпага њеку жуту хартију, разви је, па узе читати, куцкајући прстом као оно пређе.

То је дуго трајало. Најпослије Маргарита устаде, а Јелена брзо извуче из шпага новчаник, извади новаца и уклопи их старцу у шаку, па отиде за тетком.

Кад Славко сиђе у салон, затече Ива гдје сједи подвијених ногу на дивану и пуши.

- Гле! - рече младић, тобоже зачуђен. - Ви сами?

- Добра вам срећа, млади господине, - до-чека га стари. - Вазда вам била добра срећа! Ја, синак мало спавам. Колико спавања треба човјеку од седамдесет и пет година? Овако сједим, испушим двије-три, па слађе заспим. Али, легао кад легао, вазда се пробудим у зору. Што'но се каже: "Зора на исток, Господ бог на помоћ!"

- А јесу ли давно отишле госпође?

- Мало приђе. Разговарале се са мном. Дивне женске главе, праве Српке! Красно је дијете госпођица Јелена!

- Дакле, много сте се разговарали?

- Дуго! Видим да је ђевојка брижна, па као велим да је разговорим. А, она, опет све лијепо, слатко око мене: "Дондо Иво, дондо Иво"...

- Јесте ли вечерали заједно?

- Јесмо. Ја бих вам сад то казао, но ме претекосте, - рече Иво, не без ироније, јер већ разумједе како онај о њему мисли. Па опет настави благо: - Кажем вам, обје су праве христољубиве Српке. А ја сам опет госпођицу тјешио. Каже она: - "Мама хоће да умре. Медици веле: умријеће!" - "Бог с тобом, дијете, зар је медицима у власти живот људски! Колико пута медик каже: "Овај ће умријети", а бог каже: "Неће умријети!" Зар није тако? Оно, истина, и бог понекад нареди да њеко умре, па се смилује, и опет нареди друкчије, кад му се човјек моли. А, бора ми, више то помаже кад се други за тебе моли, као што је синоћ госпођица молила за мајку...

- Тако, дакле, дондо Иво, ви утврдисте госпођицу у вјери православној?

- Зар ја, прост, стар човјек, да њу студијану (образовану) могу утврдити?... А, то не, него сам јој причао шта сам ја доживио... Ја сам, господине млади, у свом вијеку, био дајбуди десет пута на прагу гроба, па ми се бог смиловао, а, разумије се, на моје молбе! Ја сам се господине мој, топио, падао у руке разбојницима, рањивао се, боловао од краста, од куге, оздравио, господине мој, помоћу божјом, кугу прекужио, што 'но ријек!...

- Што 'но ријек: "Неће куга у свој род!"...

- А није то тако, господине мој, није то лијепо од вас! Ја нијесам куга!

- Нијесам мислио да вас вријеђам, дондо, него сам хтио да кажем да сте јачи него болест... Па како сте се излијечили од куге?

- Ја нијесам рекао да сам се лијечио. Мене је бог излијечио! Најзад, ја ћу вам испричати, па ви вјеровали или не вјеровали!... А чини ми се да сте од модернијех господичића, који мисле да све знају, иако ми госпођица рече... али, али сад свеједно, него да чујете...

- Али, молим вас, најприје да чујем шта вам је госпођица рекла?

- Рекла је да сте и ви чиста христољубива душа, али да су вас безбожне књиге занијеле... Дакле, било је то године 1836 с прољећа. Ја укрцах њешто трговинице у Крфу, на брод покојнога Леса Мандића, који је ишао за Солун. Славан је капетан био покојни Лесо, а и брод његов бјеше дика наше мрнарице, а и војска му на броду, све сами соколови. Еле, ми се искрцамо у Солуну. Ја продах тртовину, он опет предао свој товар, сви здрави и весели, кад у један мах, господине мој, на једном турском броду букне куга, па с њега пријеђе на други, па на трећи, па све тако, па и на наш, те умријеше за један дан два мрнара! А ја продао оно трговинице, па купио другу, да је препродам ђе другдје, може бити на Измирни. Шта ћу сад? Бора ми, тешко је оставити своју муку, а куда ћу опет голим животом. И тако предај се богу на вољу, па трпи, трпи и чекај. Чекао сам, ја мним, неђељу дана, а у то вријеме побољеше се и умријеше још двојица од Лесове војске, - јер ниједан већ не дизаше главе који би се разболио! Бора ми, једног дана, послије ручка, ухвати ме ватра, - глава да прсне, болови низ крста, низ ребра, а особито на лијевој страни груди. Ево је на, помислим, нема друге, до сјутра сам готов! Али не легох, него (не знам ни сам како) одвучем се у грчку цркву, светог великомученика Димитрија, паднем на кољена и почнем се молити Светом (Иво убриса очи, које бјеху засузиле). Ту, не знам колико сам стајао, па сједнем у клупу и мало заспим. У томе јави ми се у сну пресвета Тројеручица!

- Шта је то? - запита Славко, не знајући шта да мисли о чудноватом старцу. Иво, као да не чу питање, настави:

- И рече ми, пречиста Тројеручица, баш овако као сад та вама: - "Иво, зато што одавна носиш у срцу жељу да видиш моје пречисто лице, и да ми се поклониш, овога си пута "спасен!" (Иво се прекрсти и поклони.) И ја се разбудим сав накостријешен, али лак као перо! И тако весео отидем капетану, предам њему трговину, па како он посље уреди, а ја ти, господине мој млади, сјутрадан на калуђерском броду право у Свету Гору, и праву у манастир Илендар, пред образ пречистија, пресвјатија Тројеручици! Предам за свијеће и за уље, половину, - чисту половину од свега новца што сам уза се имао. Ту ми калуђери очиташе бденије, па освештање масла. Три дана сам једноничио и по цио дан стојао у цркви, - а стојао бих од милине пред образом њезиним три године!

- То је дакле таква икона? - пита Славко.

- То је образ пречисте Богородице, који је писао свети јеванђелист Лука! ... То је најчудотворнија икона што је има на свијету, која...

- Па зар има три руке, шта ли, кад се тако зове?

- Свака јој је рука пуна милости, и свака јој чудеса чини, али се она трећа не види! Управо види се и, не види се, - то не умије нико казати. То ћете сами моћи судити, ако хоћете, ја имам овдје њену прилику... Поклањајусја образу твојему, поклањајусја!

- Покажите ми ту икону, - рече Славко, који одмах разумиједе зашто је Јелена дала новце. Али Иво, опет као да то не чу, настави:

- У Илендару је и гроб светог Симеуна, српског мироточивог, на помоћи нам и он био! Из тога гроба никла је лоза, која се обавила око све цркве, и рађа плод за приповјест! Мој господине, то се грожђе разашиље по цијелом свијету, ради ослобођења трудних жена, које тешко рађају. Бивало је да су турски великаши плаћали по наполеон за једно зрнце...

- То сте ви добро пазарили у томе манастиру, - прекиде га Славко.

- Ја нијесам пазарио, млади господине, него ја сам узео њеколико прилика пречисте Тројеручице, - прилике које су освећене и које раздајем невољницима. А ево вам од игумана илендарског свједоџбе, која тврди да је свака дотакнула пречисти образ!...

Старац извади жуту хартију коју је читао Јелени, и предаде је Славку. Па се маши иза себе, дохвати торбу и извади из ње дрвену иконицу, отприлике педаљ дугачку.

Бјеше обична византијска Богородица, дуга лица, дуга носа, обрва високо повијених. Слика је до појаса са Христом у наручју. Сем двију глава, цртежи се не разликоваху, али је збиља изгледало да има три руке!

- За чудо, колико сте оваких икона, дондо Иво, узели? Од 1836-те године до данас, колико сте их раздали! Јер, доиста, бивало је дана кад сте их више... распродали! Рецимо, да ја сад узмем ову, а може бити да сте још једну вечерас...

Иво, гледајући га право у очи, необично живим погледом настави:

- Дао сам је госпођици! Поклонио сам је њој, господине, из чистога срца, а не продао! А што мислите да нијесу праве, то се варате, јер сам ја послије ходио њеколико пута у Свету Гору, и свакога пута узимао их. А вазда носим уза се по двије, по три, ради утјехе каквој христољубивој души, као што је госпођица Јелена. И њој ће одиста помоћи, одиста, одиста, јер је чистом вјером примила образ пречасни!...

- Па добро, колико... да вам дам за ову икону?- запита Славко.

- Не гријешите се, младићу, - рече старац гледајући га засјактелим очима. - Ако вам срце иште, узмите је на поклон, неће ли вас бог просвијетлити! Госпођица је узела, па ми је послије на силу уметнула њешто новца да приложим у Илендар, кад опет отидем. То ћу ја и учинити, ако бог да живота, ако не да, ја ћу на смрти казати приложницу и наредити да се прилог отправи! Јер, ја биљежим такве работе... Дакле, узмите ову икону за љубав, господине, јер се бојим да јој послије онаких ваших ријечи не притруните!... Узмите Тројеручицу, носите је, да она вас понесе ђе желите!... Ја знам да сте млад, здрав, богат, али свега тога може брзо нестати, а опет и млад човјек има њеке жеље, ако ништа друго, а оно, рецимо, да се ожени како би хтио...

Славко се насмија, па се налакти сањив.

Тако су се ћутке гледали њеколико тренутака. Славку се одједном учини да се старчеве зјенице шире, да му црте узимају мртвачки израз, и он, у страху, пође к њему, али у тај мах Иво диже главу, са изразом човјека који одлучно њешто хоће, управ заповиједа...

Несвјесно млади човјек тури икону у шпаг од капута, па све нехотице и несвјесно (што је доцније признао) извади новчаник, узе двије десетице и стави их на сто...

Па се отетура до најближе кабине, те само што се изу и свуче капут, леже и заспа тешким сном...

Кад блиједа свјетлост зимњега јутра освијетли стаклену баџу над салоном, двојица слугу, надмећући се у досјеткама, распремаху и брисаху. На дивану под Славковом пањегом, лежаше узрок и извор њихове необичне веселости, лежаше Славков доњи капут, који је један од њих мало прије очеткао и из кога бјеше извадио Тројеручицу. Послужитељ, изненађен што у хаљини елегантна младића нађе чудну мадону, тресну њом о диван па дозва друга да се заједно чуде и смију. Млађи друг, који је разумијевао српски и који је свједок био Ивова разговора са женскима, одмах објасни откуд икона. На то старији отрча у своју клијет, и донесе једно незапечаћено писмо, које развише и пред којим бленуше, јер је било писано "грчким словима". Па онда, сложивши капут, ударише у смијех и досјетке. Икону називаху "бабом мадоном".

Кад се пробуди Славко, налакти се у својој тијесној ложници, са изразом блаженства, одиста проузрокована њеким дивним сном. Торокање служинчади не сврати његову пажњу, али баш кад тури руку да отвори завјесе, трже се на ове ријечи: - "Море, оставимо већ на миру грчку мадону, па иди да куваш каву!"

Славко се на један мах сјети свега и посумња е су му преметали шпагове! Крв му појури у главу, те одгрну завјесе и викну:

- Шта се ви толико дерете кад путник спава?

- Добро јутро, господине, - рече мирно старији послужитељ, предајући му писмо. - Опростите, заиста смо се мало заборавили. Ово вам је писмо од старога господина. Лијепо вас је поздравио...

- Од кога старог господина?

- Од старог Ива, Бокеља, који...

- Шта се мене тиче стари Бокељ. Какве везе имам ја с њим?

- Опростите, господине, човјек се јутрос искрцао и замолио ме да вам предам ово писмо. Сад, ако ви нећете да га примите, то је друга ствар, али ја вршим своју дужност... Иди, Бепо, скувај каву, - додаде послужитељ, окрену главу, а држећи једнако пружену руку с писмом.

- Али откуд ви знате да је мени управљено? - запита Славко, већма раздражен због његове хладнокрвности. - Откуд ви знате моју адресу?

- Та, забога, господине, ви сте једини путник који сте се с њим дуго разговарали! Сјем тога, старац ми је показао вашу ложницу, и десет пута ми препоручио да не заборавим предати вам писмо.

Славко узе писмо, и рече:

- Добро, добро, оставите ме да још мало спавам. Ја сам се мало наједио, али... - и од-махну руком. То је значило: "Ја ћу да ти накнадим уврједе добром напојницом", што је послужитељ потпуно разумјео, те поклонив се отиде.

Легавши опет, Славко се живо опомену синоћних разговора, опомену се своје заједљиве шале и веселости, која до вршка бјеше допрла онда кад'но старац вјешто наведе како би му Тројеручица могла помоћи да се добро ожени! И баш кад је наумљао да на то одговори шалом, кад је хтио да покаже старој варалици а не може свакога за нос вући, баш онда се унизи и уради оно, што би исмијао да други уради!...

Како је то било?

Старац га погледао, онако чудно преображен, са изразом самртника, и кад му Славко, у страху, пође у помоћ, онда осјети да баш у њему умире и воља и мисао... Можда није тако било, него осјетљив као што је, из сажаљења њеког, из штедрости њеке, да намири увреде нанесене, узео икону и дао "прилог", па му се у другом најближем тренутку учинило као да је подлегао старчевој вољи... Не, не, не може свијест у два тренутка на два начина примати утиске!... А да који је ђаво онда!?

Славко није знао на којој мисли да се устави, па да објасни чудноват догађај. Мисли су наилазиле једна за другом, и ходиле једна за другом, каогод морски вали, које је јуче онако дуго посматрао. И каогод што се вали разбијаху о голе далматинске абале, тако се и његове мисли ломљаху о њеку сумњу.

Славку не бјеше никакво чудо што је готово цијеле ноћи имао посла с Ивом - што су се вечерњи утисци у сну изројили, али је био потресен тим, што је у сну Иво према њему поступао као прави отац, као прави творац његове среће! Њеке потанкости из тога сна, особито њеке ријечи, неће Славко никад заборавити, иако зна шта вриједе снови!...

И у збрци осјећања, нађе мјеста и њеко страховање, те Славко дохвати писмо, и узе читати:

"Почитаеми Господине, Здравствујте!

"Почитаеми Господине Славко био бих вам каза да се мислим овђенак искрцати да нисмо најлепше прекинули наш разговор због вашег спавања како сте нагло заспали а опет младости ништа није лепше него сан лаки! А Госпођи честитој и Господичној честитој каза сам све. Зато вам садек велим збогом дијете и желим Ви свако Благополучије и од Господа и од Пречисте Тројеручице помошт у оскорбленију Као увик у помоћи кад јој се молимо верују мени Дијете а нека Књиге говоре шта хоће. Јер књиге безбожне пишу Латини и Жидови ради упропаштења Србске јуности. А Господичној милој опет препоручите од моје стране нека има вјеру у Образ Пречисти ради оздрављења матере али ако бог буде другчије одредио нека се покори вољи Божјој како Кристољубива јадна девојка ер ћемо сви мријети неко приђе неко послије а Ви не кријте што Вам а на сердцу лежаше. А ја ћу прилоге приложити Пречистој а овога пролећа ако Бог да. И саде Ви желим да у здрављу проведете Рождество Христово а ако Бог даде здравља видећемо се на лето може бити у Вашем паизу.

Ваш слуга понизни

Иван Катић Купец од Котора.

Писмо учини непријатан утисак на Славка. Приказа му се старчево морално обличје онако како га је прије замишљао: под образином побожности, обично простачко лукавство са претензијом да је видјелац! Све обичне досадне фразе нанизане су да би могла имати мјеста она "не кријте што вам је на срцу", што је значило: "од мене се не може ништа сакрити; ја знам шта ко мисли". И како је она без икакве везе са осталима, како одаје невјештину неписмена човјека! Па онда, тек вриједи злата она опрезност за будуће, отприлике: "ако мати оздрави, видјећемо се опет, да искучим прилог!"... Младићу би одвратно све то, па онда му се истакоше оне ријечи у почетку да је женскима казао све. Шта им је казао? Је ли то да ће се искрцати, или да је Славко дао прилог и узео икону! Славко опет прочита, али није могао разабрати, па се наљути и изађе да се удеси.

Лађа се дотле умјерено нагибаше с бока на бок, а одједном поче јаче, што Славка наведе да мисли е је ушла међу острва. Он се брзо обуче, отвори ковчег и опреми у њ икону, па изађе на кров.

Како се зачуди кад видје да је брод на пучини, да је цијело небо наоблачено, да се дуги, голоребрасти Велебит сав замаглио. Вали допираху дугачки и набујали, али се угибаху а не ломљаху о брод. Дим је косо и ниско летио, а не високо и правце ка крми, као јуче. Мрнари разапињаху платно над кровом лађе и развијаху горње једарце на средњој катарци. Поручник, који управљаше том работом, примаче му се весело говорећи:

- Добро је, земљаче! На планини снијег, а овамо само што није ударила киша, а вјетар је с бока, те ћемо, ако бог да, прије поноћи у Трст.

На крми сјеђаху женске у разговору са калуђерима. Јелена му приђе.

- Добро јутро, Јелена. Како сте спавали?

- Прилично. А ви, млади господине? Ви сте одиста дошли пред зору, кад сте досад спавали.

Ми смо сједиле и чекале те до ноћи.

И она га гледаше мало пријекорно. Од велике жеље да се оправда, Славко се затрча.

- Ја сам се вратио на брод прије него што сте легли, али...

- Како то? - запита дјевојка, пошто очекну да он настави, и видећи да се снебива. - Шта али"! Шта је било?

- Та ништа, ја вас озго видјех у разговору са старим Бокељем, па нијесам хтио... како да кажем... Видио сам вас у добру расположењу, па сам се бојао да не покварим...

- Ама, шта да покварите?...

- Видио сам да вас увелико занима Ивово причање, па нијесам хтио да вам се придружим, јер не бих могао одољети да га мало не исмијавам, а тим бих теби учинио на жао. Ето, дакле, какав ме је разлог задржао.

- И навео вас да се вратите у град?

- Не! Чим сте вас двије отишле, ја сам сишао доље...

- И вријеђао старца?

Славко посумња да се она видјела с Ивом прије него што се искрцао и да сад хоће да га искуша! Може бити да хоће да дозна за његово душевно стање, послије прилога... А да није још Иво и у њеној души распирио пламен! Та му се помисао први пут наметну и његово срце заигра. Сјети се свога сна. Помисли да је Иво и њој писао ... Све те мисли пролетјеше кроз његову главу за колико би ударио длан о длан.

- У које се доба кренула лађа јутрос? - запита он.

- Откуд ја то знам!? - рече дјевојка изненађена и загледа му се у очи, сасвим онако као што је радила кад су обоје били дјеца.

Славко се увјери да није истина оно што је замишљао и чисто би му криво што није истина.

Он крочи, као да се упути у шетњу, и рече:

- Па, послужитељ ми каза да сте рано устале.

Она га заустави и узе за руку:

- Молим вас, шта је вама? Славку се опет наметнуше пређашње сумње, рече одлучно:

- Мени није ништа, нити разумијем зашто вам за ово њеколико тренутака изгледам тајанствен, сем ако сте ви већ наклоњени томе... Ено онај стари језуита има аскетско лице; он би могао замијенити Ива. Онај млађи, богме...

Јелена га прекиде:

- Ви сте одиста старца вријеђали, - ругали се његовој вјери!

- Умјерено, све умјерено! - прекиде је Славко. - Разговарали смо о трговини, о његовим путовањима по Леванту, о старим поморцима, и тако којешта. А знате да ми капетан каже да бисмо још могли имати погодно вријеме само, вели, нека се оснажи вјетар од копна, и да бисмо могли стићи у Трст прије поноћи.

Започе киша, која се брзо прометну у пљусак.

Славко гледну око себе, као да се увјери е су сами, па јој лагано стаде причати разговоре са "дондом" и како је узео икону и дао прилог, на што му дјевојка стиште руку и кроз очи изли сву своју душу.

Након подужег ћутања, а већма узрујан, па, чисто као да сам себе нагони да говори, настави млади човјек:

- Сањао сам да је стари Иво сједио баш овдје, на овоме мјесту, под растегнутим платном, под силним пљуском, као што је ово сад, и да држи на грудима двије Тројеручице... Нас двоје стало пред њим, па се прекрстисмо и цјеливасмо иконе! А он онда уставши, узе нам руке у своје, па рече:

" "У име пречисте Тројеручице којој сте завјетовали, ви... сте... сједињени занавијек! У њено име да сте срећни и благословени!... Јелена, обори главу.

- Још рече: "Ви се љубите тако истински и дубоко, да и не помишљате е вам то треба и ријечима исказати. И сам бог зна кад би то било, да вам не би вашега донда Ива."

Дјевојка је на сваку ријеч повише главу дизала, као да га храбри.

И он се толико охрабри, да је загрли.

Послије годину дана, Тројеручица. вишаше у ложници младога брачнога пара: Славка и Јелене.

А легенда о чуду Богородице Тројеручице причаће се у Ребенику задуго!