Богомољац
| Богомољац Писац: Светолик Ранковић |
Богомољац
Наше село рачунало се као најпоштеније место у округу. Кад наиђеш у њега из других села, изгледа ти као да си, после тешка и уморна пута по сунчаној припеци, зашао у хладовито осоје, где ти мирис бучја и жубор поточића душу разгаљује и улева у њу бескрајно, нежно задовољство. С ким се год сретнеш, било мушко или женско, све ти изазива неку живу симпатију према себи, и ти мораш заволети ова добра и блага лица. И људи, и околина, и све што видиш у нашем селу уверава те, да овуда готово никад не ходи нога јабанска и да је ово место самом природом одвојено од осталог света. Није ни чудо, ако се у тако забачену крају нађе по нешто чега нема код осталог света.
У другим селима, кажу, ретки су истински побожни људи, а у нашем селу било их је доста. Између њих нарочито се прочуо чича Пера. Њега је знао цео наш округ, а знала га је и већина наших манастира. Ко ти није добио од њега какав паметан савет, или ретко семе, или чуо занимљиву причу из његова путовања, или дознао да има места где не ору ралицом и не копају мотиком, него раде бољим и вештијим справама. Знали су га сви, и сви су га веома поштовали.
Чича Пера је био права анђеоска душа. За њега су сви говорили да неће ни мраву на жао учинити. Такав је био од како га памтимо. Чим среди летину и посвршава јесење послове, он остави пуну кућу, па хајд’ на пут — у који манастир. Тамо пробави целу зиму, па чим се снег стане топити, он већ стиже у село. Распитивали смо га често шта ради тако дуго у манастирима, али он нам по цео дан прича о манастирима како су подигнути, које су добре и зле старешине у њима биле, какве су им садашње старешине, али шта ради тамо чича Пера целе зиме — то не могосмо дознати. Кад баш много навалимо с питањима, он, да би се одбранио, проговори:
— Вâлимо господа Бога, децо, зар тамо свет иде да се проводи и да гледа како ће живети? — Јок. Тамо се иде због грешне душе, да се њој олакшају муке на оном свету, а телу како да Бог.
— Знам, знам, чича Перо, рећи ће који дечко — али ти се ваљад’ не молиш Богу једнако ?...
— — Хе-хе, како би ти хтео много да знаш. Благо вама, децо, док мало знате!... Тако је и Христос рек’о, да ћете ви сви у рај... а после већ, хе-хе... све грех за грехом... па душа оде ђаволу. Ја.
— А зар сви људи иду ђаволу?
— Неће сви, — сачувај нас Господе створитељу, — ал’ ће их, богме, бити доста тамо.
— Моја нана каже да ћеш ти сигурно у рај. За то се, вели, испашташ по манастирима.
— Тхе, сви смо грешни у Бога; нема човека без греха; али тек милост божја може многима да помогне.
Али неки пут се овакви разговори не свршаваху тако мирно. — Људи некако опазише да чича Пера може веома да се наљути. То је бивало свакад пад га је ко дирнуо за његова молитвања, или кад је ко пред њим ружио светињу. Људи га већ нису никад ни љутили, али дечаци су пробали, па кад видеше да то веома вређа чича Перу, оканише се.
Једном се скупила деца око њега, па га запиткују и слушају његове приче, док тек један дечак устаде па рече:
— А што тебе, чича, мрзе варошани?
— Одкуд ти то знаш, — запита он и погледа дечка зачуђен.
— Па они веле, да теби манастири плаћају што намамљујеш свет да иде тамо...
Настаде необичан призор. Чича Пера позелени, задрхта сав к’о да га је ухватила тролетница, скочи и подиже обе руке у вис. Деда вриснуше и разбегоше се куд које, и он, као да се одједном трже, спусти руке па само узвикну:
— Бог и свети Илија громовник нека им за то плате!
Затим се полако окрете и оде својој кући. Од тада су и деца пазила шта пред њим говоре.
И ја сам доста пута проводио са чича Пером целе часове; мислио сам после тих састанака дуго о њему и свакад ми се он престављао као нека неразрешена загонетка. У њему беше много некаке меке нежности, неке готово женске болећивости, а лице му вазда беше озбиљно, и не виде му нико осмеха на уснама. Па ипак, у тој његовој вечитој озбиљности ниси могао никад опазити строга и суха израза: у целу лицу му виђаше се неко нежно учешће и благо задовољство. Изгледаше ми као човек, који је претрпео тешке ударце судбине, па је време залечило ране његове и у душу му улило срећни и тихи мир. Међутим сви смо знали, да од рођења свога он није знао за праву невољу... Али мене је највише занимало и падало ми у очи оно, истина врло ретко, но чудновато севање ока његова, које је стајало у суштој противности са целом његовом спољашношћу и, ако хоћете, целим бићем његовим. Обичан поглед његових зеленкастих очију напомињаше ми тих и ведар јесењи дан, кад не можеш очекивати ни грома ни олује, већ само нежно и благо сунчано грејање. Па ипак, у том благом и ведром погледу вешту оку није се могла измаћи по нека муња, која безузрочно, само за један миг, за један тренут сијне и нестане је у оном топлом и милом погледу. И тај један тренутак био је кадар да изазове у човеку читав рој мисли; али она топлина, што за њим наступи, растура ти сваку сумњу, и ти гледаш пред собом најпобожније и најљубазније лиде.
Једне јесени чича Пера ми саопшти, да је науман ову зиму зимовати код ћивота светога краља; затим, друге зиме, ако Бог подржи, рад би био да се испашта у Св. Гори, и напослетку, »ако Богу буде угодно и ако се смилује на њега грешника«, отићи ће треће године св. гробу Господњем и тако ће постати прави хаџија.
За овај пут беше све спремно, само је још требало наћи коју њиву и посејати пшеницу, јер он немађаше њиве у брду. После неколико дана он ступи у преговоре са деда Миланом, који беше инокосан: један му син у војсци, а други одељен, па нема ко да му ради, а остала му једна добра њива неугарена. Чича Пера узе од њега њиву, плати му кирију у напред, па узора и посеја пшеницу. Кад спреми све што је кући за зиму потребно он, једнога јутра, опрости се са свима комшијама и оде у манастир.
Наступи љута брдска зима, кад се леди дрво и камен, а сву околину застре бело студено покривало, те се чини да је сва природа слеђена, изумрла, и никад се више не може у живот вратити. Људи се не одвајају радо од огњишта и топлоте; ту налазе себи забаве и занимања, те им и ово време брже прође. Тада се, обично, сећају и чича Пере и нагађају шта ли он сад ради. Ту се створи доста разноврсних планова, а уз њих, дабогме, падне и по која лепа шала на чича Перин рачун.
Ко зна шта ли сад он ради?... запиткују се његове комшије, а мисли им носе се преко залеђених брда и долина, и лете заједно са хуком студене кошаве, која пишти И фијуче око сниских плетарица, па се понесе дале, преко горе и дубраве, не знајући ва станак ни препону...
Али чим прште ледена кора и раскрави се снежно покривало, дође и чича Пера. Долазак његов беше ранији но других година, а и он сам беше друкчији, много но обично. На лицу му беше исписана нека празноверна и суморна плашња, од које му цео поглед беше још мекши, још нежнији и пријатнији. Беше питом као овца, и пажљив према сваком, па и према најмањем детету. Кад је сам вечито је замишљен, иде оборене главе, а у оку му се виђаше дубока забринутост. Само у том случају могаху се на његову, иначе увек чисту и ведру челу, опазити боре... Па ипак, чим ко стане пред њега и ослови га, лице му се разведри, боре се разиђу, а из ока му завеје сама благост и топлина.
Опазише сви да се чича Пера променио. Ово већ изазва велику љубопитност код суседа, који тако навалише са запиткивањем, да им чича Пера не могаде одолети. Он им најзад, после дугог устезања, саопшти узрок своје забринутости.
Отишао је у манастир, провео је тамо целу зиму, али му срце не приону за светињу, нити му се душа могаше узнети у небеске висине и предати се правој искреној, топлој молитви. Једнако му на ум излажаху обичне земаљске, грешне ствари, које расејавају човека, кваре му побожно расположење и удаљавају га од Бога. То га је пренеразило и створило му у души неко празноверно предубеђење, страх од некаквог зла које га очекује. У такву стању није тешко било доћи до мисли да се светац огорчио на чича Перине тешке грехе, и да, због тога, не прима ни молитве од њега.
За богомољца нема веће казне. Шта је горе, него кад ти светац молитву не прима!
Да би бар избацио из главе мисли о кући и селу, чича Пера се рано крену из манастира, те да бар код куће може који часак посветити усамљеном размишљању о овоме случају. Али није још ни стигао до куће, а у глави му се, још док је путовао, разрешила загонетка.
— Нема више живота, мора се мрети! Или је то, или ће ме какво друго, велико зло снаћи, — реши у себи чича Пера. И док је дошао до куће ово је решење било тако свестрано испитано и утврђено да више није остало ни трунчице сумње. То је већ био свршен суд, коме се он морао безусловно покорити. И он му се покорио слепо, без размишљања, без протеста....
Кад наступи пролеће дође из војске деда Миланов син Спасоје. Првих дана по доласку изиђе у поље да разгледа имање, па сврати и на њиву у брду. Ту затече чича Перу где чупа уродицу из пшенице и, како изгледа, веома се зачуди његову присуству.
— Шта то радиш, чича? — запита Перу после обична поздрава.
— Ето, синко, чиним оно што је и Христос говорио: вадим коров из пшенице док је још млада, јер после кад одрасте, ништа не помаже. Тако треба и са децом чинити док су млада... — Чича Пери баш згодно беше да развезе са својим поукама, али Спасоје, нервозан и нестрпљив, прекиде га нагло:
— Ама што ти не плевиш своју пшеницу него моју? Или си ваљад’ бабу дужан надницу?
— Дете, све је у руци самога Господа Бога, и као што веле свете књиге, нико се ни чим не може заклети да је његово... али тек ја посејах ову пшеницу, и ако ме божји угодници подрже, рад сам да је у свој амбар саспем и да свецу од ње колач умесим.
Чича Пера је сад нарочито говорио красноречиво, да се покаже пред војником како је и он »књижеван« човек. Истина, то је таштина, и чича Пера зна како је то велики грех, али ни он није био светац.
— Знам то, — поче Спасоје, — али нећеш ваљад’ месити свецу колач од туђе пшенице, са туђе њиве...
— Па теби Милан није казао да сам ја ову њиву узео под кирију и платио му погодбу унапред. Баш теби је и послао тај новац.
— Каква кирија! Нећу да знам за то. Њива је моја и ја ћу је жети, а ти можеш чинити што хоћеш.
— Ама чу ли, Спасо, дете моје, ја сам кирију поштено платио, а њиву сам ја узорао и посејао.
— Не знам ја за то... њива је моја и не дам ником да приђе ту. Излази, чича! Викну Спасоје, а кошуља на њему задрхта к’о лист на јасици. Беше позеленио и дошао, што веле, ван себе од љутине.
Чича Пера занеме, обриса руке о дозлуке и диже се, па узе да намешта са рукама час капу, час појас, час џоку, као да су му руке на сметни, па не зна шта ће са њима. Прекрете неколико пута с једне ноге на другу, не знајући на коју страну да се крене, па, најзад, обрте Спасоју леђа и, полагано пазећи да не изгази пшеницу, изиђе из њиве и оде у село. Иђаше погнуте главе и невесела лица. Наједаред сину му у глави: то је оно! Почиње се... Зато ли он не може да се моли Богу... Видиш предсказивало му се! А ко би мислио да ће зло са те стране да дође? Но, још је добро. Готово му би мило, јер он се надао већем, страшном злу, а ово шта је, — ништа... Чудна ми чуда. Па нек’ иде баш и то десетак крстина пшенице... Шта је то према — смрти, којој се он надао!
Чича Пера се налазио у положају човека, који је очекивао какво страшно зло, па се судбина смиловала, те му, у место тога, послала једну малу непријатност, која се може лако и претрпети, ако се баш дође до тога. Једно време он беше готов да запева »Преславнаја днес«, али у место тога прекрсти се и поче даље да мисли.
Видиш, сад се сећа и шта је згрешио, те му светац не хтеде молитву примити. Кад је погодио са деда Миланом и платио му кирију, онда се он сам у себи радовао што је тако јефтино узео њиву. А чему се радовао? — Туђој штети, дакле, туђем злу. И још, што је најгоре, он је сам то зло и приредио. Ето, то је тај грех за који му сад следује казна, и то још каква казна: десет крстина по педесет ока најмање (а може и шесет), то су равних пет товара... И то да му пропадне! ... А зашто; зар то мора да пропадне? И тек сад, размишљајући мало по мало, чича Пера се сети да у нашој благословеној земљи не може бити никаква насиља, и свачије право и добро мора бити заштићено. Па то значи да он неће ништа изгубити, неће га снаћи то зло... Јес’ богме: па онда то и није оно зло које он очекује. И, готово, сад му би криво: и пшенице му жао и страх га од већег зла.
У таквим мислима чича Пера дође пред општинску судницу. Пошто беше радни дан и не беше много народа, чича Перу уведоше одмах у »заседање«. Саслушаше га и, на његов захтев, дозваше деда Милана. Деда признаде да му је издао под кирију своју сопствену њиву и новце унапред примио. Кмет и судије решише да је усев, који је на њиви засејан, чича Перин, али он тражи да му се пошто пото изда писмено решење. Издадоше му и решење, које он плати, па одмах оде кући.
После неколико дана Спасоје поручи Пери:
— Да имаш још сто решења од највећих судова, ништа ти не помаже. На њиву ми жив не излази!
Али чича Пера ћути н мисли у себи: дао Бог — пшеница је, те јој не треба ни копања ни прашења, но чекај док узри па жањи. А дотле, ваљад’ ће дати Бог, те ће се и ова напаст опаметити и тргнути. А ја ћу се већ чувати што боље могу. А и шта ћеш му: младо је, и зелено, и бесно, није још видело шта је мука. Нека га, дâко се опамети. Још му она војачина и бес ври по глави, али ће се умирити, сигурно.
Тако је мислио чича Пера целога пролећа и уз то радио своје послове. Само га по некад узнемири какав глас из села да Спасоје још исто ’нако говори, и да му ништа не помажу савети старијих људи, који су га због тога нарочито корили. Али и ти људи мишљаху, к’о и чича Пера, да је то све младићска ватра и да ће проћи.
Наступи лето. Дивно, топло, благословено лето на селу. Зелени се и шарени мирисна цветна трава по равним дубравама, вију се по њој ројеви пчела раденица, фијучу косе и цакићу белегије по љуту челику, а косачи се превили и сагли па једначито и одмерено размахују и секу меку и сочну траву, чији те мирис заноси и опија, те не можеш сит да га се надишеш. А тамо у страни жуте се зрели јечмови, и већ се из по неке њиве чују веселе и јасне жетелачке песме. По лукама праше се кукурузи, севају мотике и бруји песма... Свуда кипи рад, а поље се пролама од песме и весеља...
Стиже и пшеница за жетву. Оставише се косе и мотике на одмор, а српови се дадоше на посао. Народ изиђе на њиве, те се поче сабирање најблагодарнијег зрна. Спреми се и чича Пера зе жетву.
Полазећи од куће са радницима, чича Пера се помоли Богу, узе стакло са богојављенском водом и сркну из њега три пут, очену гранчицу суха босиљка, што га је донео са гроба светог краља, па је задену за појас, обрте се истоку, па се побожно прекрсти неколико пута и затим се крете на пут. Срп обеси о раме, у једној руци носаше лонац с пасуљем а у другој своју тојагу, — дугачку и дебелу палицу, са којом је обишао све до сад виђене манастире. На души му беше тешко, а на срце легла некаква студен која му изазиваше мучно осећање. Беше му зима, као да није лето. Обузела га некаква непојмљива зебња и нерасположење, чему и сам не зна узрока. Незгодно му је и што иде на ту »добросрећну њиву«, која му је толике неповољности причинила. Али, кад се посејало, мора се и жњети, а већ у будуће добро ће отворати очи с ким има посла.
Кад изгреја сунце, радници стигоше на њиву. Чича Пера остави ствари под једну крушчицу, исправи се и скиде капу, па узе опет да се моли Богу. И тада, кад се беше за часак одвојио од грешне земље и узнео се мислима у небесне висине, и тада му из очију вејаше некаква плашња, и он узбуђено носаше руку са чела на груди, творећи на себи знак светога крста. Затим стаде међу раднике, — четири женске и два момчета, — одмери ширу постат, разреди жетеоце и поче рад.
— Помози, света Владичице, наша заступницо и чуварицо, помозите сви божји угодници, велики и мали! — узвикну чича Пера и трже српом прву руковет.
У том крцнуше врљике одмах иза њега. Он се следи и пови очи у страну, па видећи нејасно некакву дугачку и белу фигуру, трже очи, саже се још више руке му задрхташе, и он стаде збуњено и брзо да сече жуто влаће.
— Пронеси га, Боже Спаситељу!... Свети Илија, небесни управитељу, учини чудо, молим ти се и пронеси га, да не изгубим душу моју, — шапуташе у себи чича Пера, а руке му грчевито хватаху влаће и трзаху српом.
— Зар ти тако, чича Петре! — грмну глас иза њега. А? Зар ти заборави што ти ја пролетос рекох: да не дам никоме своје њиве?
Чича Пера се усправи. Махну левом руком преко чела, затим је завуче у недра и извади једну хартију
— Ево ти, дете, решење општинског суда. Жито је моје, јер сам га ја посејао, а твоме оцу унапред кирију платио...
— Какву кирију!... Зар десет динара за такву њиву која баца двадесет крстина...
— Спасо, иди с Богом, не чини ми зла.
— Не дам ти море своју пшеницу... не дам, ја. Нашао си да превариш стара човека, али мене нећеш, хеј...
Чича Пера случајно баци око у страну и поглед му се заустави на његовој дреновачи, која стајаше наслоњена уз крушку. Спасоје погледа за његовим очима, па кад виде шта он гледа, врисну:
— Шта, ти гледаш у батину! Хоћеш да се бијеш? — па потрча к врљикама, дохвати једну мотку, коју беше оставио на чаталу, пренесе је унутра и наслони на врљике.
— Јок ја... нећу те дирнути... нек ме Господ Бог од таквог искушења сачува, — викну чича Пера и стукну корак назад.
— Хеј, свече туњави!... Помињеш Бога уза сваку реч, а туђе отимаш, — рече му Спасоје подругљиво.
Чича Пери клецнуше колена. Пође му нешто тешко од срца, па се разли по целу телу и заустави се под грлом. Он напреже ум и сву моћ те се уздржа и одговори загушљиво:
— Тако ти самога Бога створитеља, остави ме на миру да радим свој мал, који сам с муком зарадио!
Спасоје плану, па викну из свег гласа:
— Крао си, бре, са ћивота свечева, па ти је то поштена зарада. И Христа би за новац продао...
Оно што се мало пре заустави чича Пери под грлом, сад одједном јурну у главу, од чега му мозак стаде да ври, под теменом му поче нешто да кљуца, а на очи наиђе нека суморна магла. У глави му беше само једна једина мисао: — дреновак!... Као муња јурну он к палици, докопа је у обе руке, издиже у вис и дрекну неким неприродним, животињским гласом:
— За Христа Бога и свету Тројицу!
И Спасоје беше дочепао мотку и пошао напред. И таман он поче да издиже руке, а палица фијукну кроз ваздух и прште на његовој глави. Спасоје се простре на земљу као покошен, задрхта једном ногом и беше мртав.
Жене вриснуше, дотрчаше људи из других њива и дохватише чича Перу, који стајаше са издигнутом и прслом палицом над мртвим Спасојем, као да очекиваше неће ли се дићи, да га још једаред онако обори.
— Ја сам за правду и закон... за Христа Бога и свету Тројицу... не дам светињу!.. и он се као дивљак обазираше око себе, лутајући погледом по далеку видокругу...
На суду чича Пера беше миран као јагње. Она живахна светлост његових очију беше утуљена, и он гледаше тупо и нејасно у лице судијама, не разумевајући шта се од њега збива. Упитан о самом догађају, одговарао је нејасно, испрекидано и, често пута, несмислено. А кад га упиташе шта га је изазвало да убије Спасоја, он се прену, очи му засијаше, па гласно одговори:
— Ја сам за правду и закон... за Христа Бога и свету Тројицу... не дам светињу!... Ето, то ви је!
Прочиташе се сведоџбе једног архимандрита и неколико калуђера, који једногласно сведоче, да је чича Пера, за време бављења по манастирима, »својом побожношћу, поштењем и свима хришћанским врлинама могао служити свакоме за углед«.
— Не дајте ме, свети божји угодници, велики и мали... сви знате да сам за правду и закон... — узвикну чича Пера после овога читања.
Најзад му изрекоше пресуду: осудише га на робију.
После године дана дође његово писмо кући му. У њему он поручује својој деци само једно:
»Чувајте правду и закон, Христа Бога и свету Тројицу и све божје угоднике«...
То је била његова последња порука.
Извор
[уреди]Библиотека српских писаца, Светолик П. Ранковић, целокупна дела, књига друга, стр. 23-37, ИП "Народна просвета", Београд
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светолик Ранковић, умро 1899, пре 125 година.
|