Благо цара Радована: О љубави (Глава 5)

Ниједан велики човек није познавао жену. Сваки је писац описује како је сам замишља и сам изгради, а не каква је жена у ствари. Филозофи нису о женама довољно писали, јер нису с њима живели колико са филозофијом, јер су их ствари срца увек мање занимале него ствари ума. Нема добрих књига о жени. Док смо млади, ми жене волимо и због њих страдамо, а не описујемо их научно; а кад остаримо, оне нас више не интересују ни као предмет размишљања. - Жена је без принципа и без мерила; без једног сталног и уравнотеженог стања; често болесна и полулуда; свагда несгална и превртљива. Све ово, и кад је много боља од нас. Зато би велики човек требао да се клони љубави, не због момената трагичних, него момената смешних, у које неминовно пада поред жене. Љубав је озбиљна и света ствар, али су заљубљеници - зачудо - увек смешни за све остале људе. Довољно је да вам неко исповеди да је заљубљен, па да му у вашим очима падне цена. Има жена које носе собом прави дух разарања, и потребу да све ствари деградирају, и све духове нивелишу; а то је оно што супериорни људи не могу жени да опросте. У проблеме свих вредности жена улази с лакоумношћу и перверзном обешћу, да несвесно обори цену свачега; генија, љубави, уметности, морала, разлике међу људима, разлике међу женама, међу принципима, међу добрим примерима. Не постоји за њу мерило опште него лично. Жена не зна шта је то општи живот, ни општа срећа, ни општи идеал; све мери по себи и према својим потребама. А женске потребе су, несумњиво, далеко од тих великих критеријума за срећу. Она је без дивљења пред великим, без гнушења пред малим. Све ће вредности признати, али и све пасивно примити. Не увиђа да су велике идеје потребне за живот, јер она види живот у малим срећама и малим несрећама, у шаренилу и у страстима. Још су мање потребни супериорни људи за њене среће, које не треба да буду велике него само шаролике и радосне, узбудљиве и променљиве. Љубави великих људи су зато биле махом или комедије, или трагедије, али најчешће комедије. Велики човек сваки процес срца подигне неизбежно до процеса ума; и тако филтрирајући кроз мозак ствари сна и маште, оне постану безличне или чак сасвим избледе. Постоји лудило љубави, а не постоји мудрост љубави. Зато су љубави великих људи пуне противуречности, кобног и смешног. Обични људи за такве сукобе не знају, нити праве љубавне несреће доживљују. Истинске љубавне несреће су искључива и тужна привилегија само одабраних духова и великих срца. - Бекон каже да велики људи нису били велики љубавници, јер је љубав за њих одвећ малена ствар. Ово није тачно; него баш напротив. Сви велики људи су били заљубљени целог живота; и то не само песници, него и државници, и велике војсковође, чак и велики владари: Перикле, Цезар, Наполеон. Један велики човекје рекао да се на све брегове пењао, али да је брег љубави највиши. За Дантеа и Петрарку, љубав је идентична са Беатричом и Лауром; а и љубав је Беатриче исто што и љубав Лауре. То је жена донна делла салуте - Чак је и сасвим обично да велики људи дугују највише својим љубавницама. Сјајни писац Тургењев је говорио госпођи Толстој како је престао да пише откад је престао да буде заљубљен. А ако су и Талијани оноли-ко мадона насликали, то није зато што су били претерано побожни, него што су били заљубљени, и што је у Италији било пуно мадона. - Човек кад је истински заљубљен он је истински побожан, и мени је оваква љубав била најразумљивија. Данте своју Беатричу прави чак симболом теологије која је за њега била наука о Срећи, као што је филозофију сматрао науком о Блаженству. Истина је само да велики људи нису лудовали за женом него за љубављу. Није љубав за њих нешто малено, као што је мислио Бекон, него је жена одвећ малена према љубави, која је неизмерна. За велике људе нема ничег ни малог ни пролазног, и њима је зато потребна љубав само у једном оквиру бесконачног и вечитог. Затим, њима је потребна љубав у сталној грозници и у усијању, у вртоглавици у вртлогу - зато што је љубав ватра у којој они све своје искују. Зато су они често и изневеравали своје жене, и онда кад су остајали очајно верни својој љубави. За велике људе није љубав одмор, као за обичне људе, него отров, и потреба да се живи у сталној илузији младости и акције. За многе велике људе жена је била чак појам врло далек од љубави. Јер велики човек теже увиди женине врлине, него што осети погрешке њеног спола. - Кад је славна госпођа де Стал била у Немачкој, толико је много говорила да је мирном Шилеру за месец дана упропастила нерве, и он се, кажу, зато осећао као после какве дуге болести; а хладни Гете је бежао и затварао се код своје куће, страхујући шта ће она доцније написати од оног што је он тад с њом разговарао. - Уопште, велики човек се боји жене већма него обичан човек; велики човек се боји лукавства и несталности, усађене у женски спол, а ништа као лакоумна жена не може постати кобним за његово дело. Велики човек ставља своје дело изнад свега другог, а нарочито изнад жене, што је извесно срећан случај, али што му жена никад не опрашта. Нико о женама не мисли горе него баш човек који већ неку жену безумно воли; сви су заљубљени људи мрачни песимисти, убеђени скептици, који верују да су прогањани и ухођени, и да корачају између сталних замки и бусија. Нису од овог ослобођени ни велики људи. - Можда само прави артисти нађу у љубавима накнаде за изгубљени мир. Јер оно што отпате као обични људи, љубав им накнади као творцима, јер је она највећа инспирација за стварање. Свакако, између жене и великог човека постоји природни антагонизам, због чега су велики људи или избегавали супериорније жене, или имали с њима само несрећне доживљаје.