Благо цара Радована: О љубави (Глава 16)

Физичка љубав се сматра за унижење, и за жену и за човека. Нарочито је хришћанство утврдило свет у овој предрасуди, и тиме често правило од најздравијих и најмоћнијих људи мученике и манијаке, чак и преступнике и злочинце. Физичка љубав, напротив, јесте једина љубав искрена, спонтана, богодана, дубока, неразумна, надразумна. Она није само пијанство нашег тела, него и неизмерни извор свих других лепота, и душевних и духовних. Где нема најпре физичке љубави, нема ни душевне; а ако има физичке, има и свега другог. Само за болесне и рђаве не важи овај закон; за болесне јер су слаби телесно, а за рђаве јер су слаби душевно. Први се не могу предати физички, а други немају способност за симпатију. Зато само здрави могу да се потпуно предају, а то значи да физичко здравље и физичка љубав садрже и све изворе нежности и доброте. Чак је врло јасно да тело и дух подједнаком снагом изазивају симпатију или антипатију: ми се и са људима најпре спријатељимо физички, или најпре један другом постанемо физички немогућни. А најбољи доказ даје физичка љубав главна основа сваке љубави према жени, то је што нема љубави где нема спола. Не воли се пре пубертета, као што се не воли ни после угашеног спола, у старости или у болести. Највећа сласт живота за снажне и непорочне људе, то је здрава физичка љубав. Човековом духу остаје само да физичкој љубави направи декор, а човековој души остаје да све обојадише и позлати, и оплемени, и опева. Никад се љубав не задржи само на физичком уживању, осим код жена глупих и код људи вулгарних. Никад не постоји перверзија код људи здравих и физички силних. Све су поро ке измислили слаби и дегенерисани људи.