Благо цара Радована: О љубави (Глава 11)

Једни у љубав мећу само доброту, а други само мржњу. Међутим, највећи број људи не уносе у љубав ни доброту ни мржњу, и за њих је жена целог живота најмање предмет духовног и душевног занимања. Људи до педесете године мисле на послове, намере, дужности и везе, а од педесете већ мање гледају на пут пред собом него на пут који су оставили за собом; од шездесете велики број људи не мисле ни на бу-дућност, ни на прошлост, него на смрт. Али има и људи који, напротив, стављају у жену цео и духовни и душевни и физички живот, и поставе жену у центар свих СВОЈИХ послова и дужности и веза и намера. Овакви су сви Французи. Што је најчудније, нигде државни закони нису били свирепији него француски према браколомној жени: у наше време францу-ски закон је ослобађао мужа који убије жену ухваћену у пре-вари; међутим, ниједна литература на свету није од прељубе направила више случај срца, нити је игде чедна девојка и непорочна супруга имала мање својих историчара и панегиричара. Жене прељубнице, то су једине јунакиње у француској књижевности, као што су некад биле мученице једине јунакиње у хришћанској хагиографији. Из француске књижевности је свака лакоумна жена могла на тај начин да извуче све компликоване законе прељубе и неверства према мужу у ко-рист љубавника; чак је у француском роману увек описивана прељубница лепше него муж и сјајније него и љубавник. Али француски законодавац осуђује на смрт јунакињу љубави због прељубе, коју су, међутим, његови песници и романсије-ри дигли до апотеозе. - Словенска књижевност није досада дала пример дивљења за прељубницу. Највећа словенска жена прељубница, то је Ана Карењина, али је и њу песник описао у једној вишој логици срца: она је из љубави пала у порок, и из порока право у смрт. Међутим, и она је наличила на све жене које пођу за срцем: кад је онако млада први пут видела Вронског, којем је било тад двадесет и шест година, она је, на повратку дома, наједном опазила како њен муж, Александар Александровић, коме је било четрдесет и две године, има не-сразмерно крупне уши. - Српске рапсодије су биле немилосрдне према неверној жени. Ово се види из песама о жени војводе Момчила, и о жени бана Страхињића, и најзад о же-ни бана Милутина. Има три врсте љубоморних људи: први, који верују да су све жене неваљале, па зато је неваљала и његова жена; други, који верују да су све остале жене верне а само његова неверна; и, најзад, трећи, који верују да су све друге жене пропале, а само његова стоји као незаузимљива тврђава. Прва двојица су по природи плашљџви и сумњалице, а последњи су или врло хладни према љубави, или врло лакоумни у моралу, или, напослетку, одвећ сигурни у своју личну неодољивост, Највећи део људи нису љубоморни на жену само зато што су одвећ охоли на себе; они верују да ни други њиховој жени не дају вишу цену него што је дају они сами. Они често не пока-зују своју љубомору што сматрају. да ће жена бити без смелости да пође ка греху, ако јој њен човек покаже даје се нимало не плаши. Највећи део људи нису љубоморни зато што су одвећ запослени; а има људи који су толико искрено немарни за своју сопствену жену, јер и сами јуре за туђим женама. Због свега овог, љубомора је једино мерило којим се даје добро измерити и човекова памет, и његов карактер, и његово морално осећање. Најмање има људи који верују да је жена сама себи довољна када дође питање да брани њену часност. Човек, напротив, успео је да измисли и припише жени све одлике карактера које она у ствари нема, чак које су више човекове него женине. Тако човек мисли да је жена слаба и збуњена, а она је изванредно гипка, смела, доследна, и увек зна шта хоће и колико може. У погледу сполном, жена је неизмерно мање уз-будљива и способна да саму себе савлађује; а кад падне, то није често ни због велике љубави, ни због силне страсти, ни због урођеног неморала, него из моменталног прохтева и аморалитета који је стварно усађен у сексу. Међутим, ако многи људи нису љубоморни, то је највећма зато што верују да ни други не дају већу вредност њиховој жени него они сами који су се већ и одвише на њу навикли; као што се опет највећи број жена баци другом човеку у наручје како би са-ме себе увериле да им неко даје више цене него што јој дају у њеној кући. Најтрагичнији случај вечног неспоразума из-међу човека и жене у љубави, који познајем, то је случај јед-ног пољског племића из мог друштва на страни, кад је бдијући ноћу, очајан поред мртвачког одра своје младе жене, до-ао на помисао да измени с њом прстен, а затим у женином лрстену нашао јасно урезано име и речи једног његовог пријатеља, на којег је већ и дотле понекад сумњао да је мот гао бити њен љубавник. Најсвирепији у љубави, то су Латини, и то најпре Талијани и Шпањолци. Познат је случај неког талијанског сењера који је због љубоморе на неком балу исте вечери извео из дворане своју жену у град, из града у предграђе, из предграђа у поље, и оданде у једну далеку провинцију, где се затим с њом заједно затворио у кућу за цео живот, да ни једно ни друго више никад не виде људско друштво. Љубоморни Шпањолци су имали права да своје жене затварају у манастир, за вечна времена, као узидане. Рус не убија неверну жену него обеси самог себе; а Србин је љубоморан само кад је непросвећен. Турци су љубоморни као гориле, а Арапи као кобре. Немци од љубоморе направе питање како би имали прилику да се с неким потуку, и једно другом одсеку уши и носеве. Енглез није љубоморан јер поштује жену, гледајући у њој сестру и мајку, а не само љубавницу. Американац није љубоморан, јер већма цени своје време и своје здравље него своју жену. Грк није љубоморан, јер сматра да је од свега на свету најлакше накнадити губитак жене; а није љубоморан ни зато што он мирно изневери другог, и пре него би ико имао вре-мена да њему подвали. Љубомора је несумњиво једно осећање које је извор нај-страшнијих неправди и најпростачкијих наступа. Ко је био љубоморан лако може увидети колико има у том осећању вулгарног и недостојног према туђој личности. Али може да увиди и колико љубомора мање сачува жену него што је одалечи од куће и упути у неверство, чак и са човеком на ког би можда без тог једва и помишљала. - Племенит и храбар човек сматра неверну жену већма несрећном него неваљалом; а за себе сматра да нема права да суди другог човека за оно што би он исто њему учинио у сличном случају. Зато је љубомора једно стање потпуног лудила, пошто се у њему и чо-век дотле најисправнији окрене против свих закона и религиозног морала и правног смисла. Стога би љубоморне пре-ступнике требало најпре упутити у лудницу место у тамницу. - Јесте ли приметили да људи нису убијали своје жене ухваћене да се дају за новац, него увек оне које су се давале из ду-боке и искрене љубави; а ово најбоље сведочи да је љубоморан човек не само без смисла за морал и правичност, него и без поштовања за искрену љубав, у име чије тобох диже руку. Зато је љубоморан човек морални идиот, а љубоморна жена је гора и опаснија од прељубнице.