Благо цара Радована: О љубави (Глава 1)

Љубавници су највећи утописти, а љубав је највећа утопија. У љубави се осећа више него што треба, пати више него што се мисли, сања више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо. У љубави нема ничег разумног. Љубав је једно душевно стање без равнотеже и без разабирања. Зато су антички Грци сматрали љубав болешћу, а заљубљене болесницима. Ни заклетва заљубљених није за њих имала судску вредност. „Добро пази, сине мој, да никад свој разум не жртвујеш за љубав једне жене," каже Креонт у „Антигони". А Плутарх, говорећи о Антонију и Клеопатри, пет векова после таквог Софокловог песимизма, каже о љубави: „Душа заљубљеног човека живи у туђем телу". Дуго се веровало да љубав помућује здрав разум, и подиже егоизам до слепила. О љубави се не може ни говорити паметан, јер љубав није ствар памети него осећања; а зато што је љубав истинска само кад је слепа, она не подлеже никаквим мерама разума. Жена се зато може само волети или не волети, али се не даје разумети; најбољи доказ, што се најмање познају двоје који се највећма воле. Ми заправо почињемо не разумевати жену тек откад почнемо да је волимо, Нарочити разлог што се о љубави не може правилно мислити, то је што се о њој одвећ размишља. Претерано размишљање о нечем скрене мисао на беспуће, нарочито у стварима осећања. У љубави се нарочито испитује свака појединост, сваки покрет, свака реч, поглед, алузија. Заљубљен човек је мистик који живи од привиђења, који верује у чудеса, који не верује нионо што је очевидно, који се бори с фантомима, који измисли највећи део својих срећа и несрећа, и, најзад, који изгради планове без сразмера и без логике, сасвим противно свему како би радио да није заљубљен. А колико заљубљени живе у опсесијама и у полулудилу, види се тек кад се такви заљубљеници најзад охладе, и отрезне, и поврате себи. Заљубљени се данас очајно воле, као што сутра могу да се очајно омрзну; а они се омрзну без стварног повода, као што су се заволели без стварног разлога. У љубави човек тражи судбину у гаткама, храбри се речима, не верује својим очима ни ушима. Жена је ствар спола и срца, а не осведочења и филозофије. Ако од ње направите предмет мисли, онда је она изгубљена за ваша осећања. Често и све идеје које имамо о некој жени, долазе само од доброг или лошег искуства са неком сасвим другом и друкчијом женом. Најгоре говоре о жени они који су били најсрећнији у љубавима; несрећници су увек кратки у својим рефлексијама о жени. Писци и неписци, људи дубокоумни и људи малоумни, све говоре о женама са уопштавањем; али жену највећма нападају баш људи који су најмужевнији и физички најстраснији. 0 жени говоре лепо и пристојно само људи по крви хладни и за жену равнодушни. Једино онај писац који жену не би напао у шуми, неће је напасти ни у књизи. Срећом што и жена воли само нападача, који хоће да нападне како би је отео, и да је отме како би је запосео. - Извесно, једно о жени мисли млади, а друго стари; и једно богати, а друго убоги; и једно лепи а друго ружни; и, најзад, једно здрави, а друго болесни. У љубави, као и у религији, све почива на осећању и на веровању у невероватно. Заљубљен човек мисли да увек воли први пут, иако је пре тога сто пута волео; а догађа се чак да верује како је одиста само овај пут истински волео. - Због овог нелогичног и неразумног, има у љубави толико несрећника.