Благо цара Радована: О срећи (Глава 15)

Зло и несрећа не долазе од Бога, него од човека. Све беде међу људима то су несреће које учини човек самом себи, или ураде људи један другоме. У природи нема срећа и несрећа, него има само смрт и живот. Човек је највећа штеточина на земљи. Све велике ствари изграђују само велики људи, а људске гомиле само руше; мали људи све сравњују са земљом. Колики је човек рушилац по инстинкту, то су свагда показивали ратови. Шта је све урадио у Риму Аларик само за три дана боравка, и Генсерик за четрнаест дана, бар ако је веровати хришћанским писцима. Али шта су тек порадили хришћани, војници војводе Бурбонског, за време папе Григорија VII, у том истом хришћанском Риму; а шта уопште по осталим градовима направише хришћани у борби против паганства. Нема ни једне религије која није безбожно рушила, као што нема ни једног човека који у свом животу нема неколико ситних злочина. Велики људи су нетрпељиви међу собом, јер су суревњиви, али мали људи су неисцрпни у својим злоћама према бољим од себе. Мали људи се увек шегаче са великим људима, а велики људи се често шегаче са крупним стварима. Један од твораца ренесансе, просвећени папа Леон X, платио је стотину златних цекина за један епиграм да напакости неком човеку којег је мрзео; а на Капитолу је овенчао једног шкрабала да се подсмехне ловорима какве је некад примио и Петрарка. Кад се узме колико на свету има лудака, затим глупака, затим подлаца, и најзад безличних и безбојних људи, човек изгуби љубав за животом у таквом отрованом ваздуху. Толики број наказних учини да нам овај свет одиста изгледа најгори од свих светова; а додајте одмах и да свему томе не може бити никад конца ни краја. Оглашена је природом борба између контраста на свету: борба злих против добрих, безумних против паметних, дивљих против питомих. Хришћанство је имало чудну идеју да измири две противуречености: како истовремено постоји и Бог који је свемоћан, и зло које сатире људе. Да би оправдало Бога, тврдило је да зло постоји на свету само зато да би се могли ставити на искушење и добри и зли људи, како би затим награда постојала за једне, а казна за друге. Ово је можда једино тумачење хришћанско које није успело да унесе нимало светлости у један свој крупни проблем. Човек има више храбростри према другом, него према себи. Да није тога, не би било зла на свету. Савршенство човека састојало би се у томе да буде већма строг према себи, неголи чак и праведан према другом. Ја знам пуно људи који су били врло праведни према другом, али нису били строги према себи, и зато су били увек лабави у стварима добра. Они су били више дилетанти, него артисти добра. Њихова праведност је увек пропадала, ако није била у питању туђа личност него његова сопствена, јер праведност према себи зависи од строгости према себи, као што праведност према другом зависи само од наше доброте. Праведност је једно краљевско осећање, и човек показује праведност често више ласкајући себи, него волећи другог. Најбољи људи су они који су према себи најстрожи, и који опросте другом и оно што никад не би опростили самом себи. Сви људи имају исте мане, али немају исте врлине; у томе је и сва разлика између великих и малих људи. Људе треба судити по њиховим врлинама, а не по њиховим манама; међутим, по врлинама нас оцењују само наши пријатељи, а наши непријатељи нас оцењују само по нашим манама. Стварно, сваки човек је био готов да буде разбојник по својим инстинктима, али сваки човек није био по инстинктима готов да буде добар: зато што за доброту треба више мудрости него инстинкта, и што у природи не постоји злоћа и доброта него само борба за живот између јачих и слабијих. Све се плаћа, кажу људи. Тако говоре и они којима се никад ништа није платило. Али се ипак све плаћа; а кад не би било ове истине, онда бисмо умрли од страха на овој земљи. Идеја о награди за добре и о казни за рђаве, није уопште постојала у првим вековима грчкога политеизма, него је тек доцније секта орфиста унела идеју о божанству које и пресуђује људе према њиховим делима. Чак ни јеврејска синагога није с почетка била изградила ту идеју одговорности него тек нешто мало пре појаве хришћанства; али хришћанству извесно припада признање да је ту идеју о награди и казни подигло до правог и основног смисла о дужности на земљи. Од свега што је човек посејао, ништа није рађало брже него мржња. Народ се брже фанатизује него васпита. Користољубље је увек недељиво од мржње; из користољубља се људи одричу отаџбине, породице и вере. Швајцарске трупе бориле су се једне у служби француског краља Луја XII, а друге у служби града Милана, и оне су се међусобно подавиле у једној страшној битки, само за туђ новац. Фанатизам је остатак варварства, а са културом требало би да човек иде само за хладним осведочењем; међутим, на жалост, изгледа баш напротив, да је фанатизам једно слепило нашег инстинкта, које неће моћи ништа искоренити. Што је најжалосније, људи се фанатизују у мржњи, али се не фанатизују у љубави. Једини лек противу овог инстинкта била је вера хришћанска, која је прва фанатизовала људе у љубави. Свака мржња је сугестија самог себе, и зато човек мудрац може себе фанатизовати у љубави, противно и својим инстинктима, који су иначе увек склони само на мржњу. Фанатизовати се у добру, то значи постати човек истински побожан.