Благо цара Радована: О пријатељству (Глава 6)

Цицеронова књига о пријатељству је дело писано у његовој шездесет и трећој години, за време велике жалости, после смрти његове кћери, значи у дане кад су пријатељи најпотребнији. Од латинских писаца он је највећи теоретичар пријатељства; његова мала књига је и данас школска лектира. Истина, ово славно латинско дело је више племенито него оригинално. Уосталом, и ако најбриљантнији писац свог времена, Цицерон је и сам признавао за своје многобројне књиге да су у њима мисли туђе, а његове су само речи, којих, како каже, има у изобиљу. Нарочито је био под утицајем Грка, било кад их имитира, било кад их побија. Грчке филозофе побија нарочито кад тврди даје на свету добар само мудрац, идеални тип грчке филозофије који има све врлине. Цицерон каже да одиста нико није постигао мудрост онакву какву су Грци замишљали. Овај обожавалац Платона каже да су многи људи били савршено добри и кад нису били мудраци, цитирајући једног Фабриција, једног Корунканија и Манија Курија, римске великане. Ко је год племенит, праведан, непорочан и постојан, он је и добар кад и није мудрац. Као такав, он је способан и за пријатељство; јер пријатељство постоји само међу часним људима. - Пријатељство је јаче од сродничких веза јер породично сродство може постојати без љубави, а пријатељство не може. Пријатељство је, каже овај мудрац, везано за све човекове среће и несреће. Колико је пријатељство скупо, види се по томе колико је ретко: ми познајемо стотине људи али од њих изаберемо свега двојицу-тројицу за своје пријатеље. Пријатељство је, према Цицерону, хармонија људског и божанског. Ништа узвишеније него говорити с неким слободно као са самим собом, и који се радује свакој нашој срећи, и који подноси као и ми све наше несреће. али су једно пријатељства обична и свакидашња, а друго она која се помињу као пример међу људима. Највише добро које долази од пријатељства, наставља Цицерон, то је што не даје духовима да падну или ослабе; само тако сиромах постане богатим, слаб јаким, чак и мртав постане живим. Мржња разори куће и државе, а то најбоље доказује потребу пријатељства. Пријатељство има своје границе где треба да престане; а то је ако пријатељ затражи од пријатеља какву лошу услугу, Тако су тражили Темистокле и Кориолан од својих пријатеља да се с њима боре против отаџбине; а кад ови то нису хтели, обојица су извршили самоубиства. Пријатељствб тражи услуге, али само услуге моралне.

Овде Цицерон устаје и против грчког утилитаризма у пријатељству, значи против теорија Епикурових и теорија филозофв из Абдера и Кирене. Ови су Грци говорили да пријатељство само један мотив човековог егоизма. Цицерон побија ове три грчке тезе. Прво, Грци кажу да треба пријатеља волети колико самог себе, а Цицерон одбија ово говорећи да у стварима свог пријатеља треба поступити енергичније него и у својим сопственим; милити, преклињати, нападати. Значи све што би било иначе срамно чинити за самог себе, али што је најчасније кад се то уради за корист свог пријатеља. Друго, Грци кажу: врати пријатељу колико ти је дао. Цицерон се индигнира овим рачунањем и пребројавањем; и тражи да будемо бољи у срцу него и тачни у рачуну. Треће, Грци кажу: воли пријатеља колико год он воли себе самог. I ово Цицерон одбија као апсурдум. Многи су људи често претерано скромни и скрушени по природи, или немају поуздање у себе, или немају вере у своју срећу, због чега их треба волети и више него што они воле себе саме. Једино тако ћемо их охрабрити и подићи. - Исто овако Цицерон побија Грке кад кажу да треба некога волети као да ћемо га сутра мрзети. Ово је за Цицерона још један апсурдум; јер вас нико неће волети ако буде веровао да га ви сутра можете мрзети. Чак треба, мисли Цицерон, подносити и рђав избор својих пријатеља, пре него помишљати на прилику за непријатељство. Свако зна колико има коза и оваца, али не зна колико има пријатеља; јер ми бирамо пријатеља по срцу пре него по искуству. Пријатељ који вас не нрезире ни кад се он попне на виши положај него што је ваш, и који вас не остави ни кад сте у најгорој несрећи, такви су људи, по Цицерону, најбољег људског соја, и скоро божанског порекла. Највиши знак пријатељства, то је бити раван и нижем од себе, као Сципион што је био према свом брату. Само спуштајући себе, мисли римски мудрац, подижемо друге.

Истина, славни Сципион је говорио да тешко чије пријатељство траје до последњег дана живота; јер или оно најзад не доноси користи било једном или другом; или се најзад два пријатеља поделе у разне политичке странке; или се њихове ћуди временом сасвим промене, било због извесних доживљених срећа и несрећа, било због њихове старости. Права куга за пријатељство, то су новац и слава. Највећа непријатељства су постала баш међу најбољим пријатељима. - Цицерон је говорио да је само љубав и извор пријатељства, а никако корист или страх. Љубав, каже он, постоји и међу животињама, јер за једно извесно доба и оне имају велику љубав за свој мали пород. Код човека је љубав тако велика да се зближи и са оним које никад пре није ни видео. Чак волимо и људе који се већ налазе у дубини историје: волимо Фабриција и Манија, а мрзимо Тарквинија Суперба и Спурија Касија. Рим се борио за превласт са два непријатеља, са Пиром и са Ханибалом; али Рим првог није мрзео јер је Пир био поштен, али је Ханибала мрзео, јер је био свиреп. Значи, да су извори пријатељства увек у идеалу; и моћ поштења је толико велика да волимо поштење и код непознатог, чак и код непријатеља, а камоли код нама блиских. Треба ставити пријатељство изнад свих људских срећа, и сматрати га као највећи дар богова. Ово је Цицеронова доктрина о пријатељству, одиста више блистава него оригинална.