Благо цара Радована: О жени (Глава 5)

Физичка лепота човекова је једина велика срећа његова, и међу људима, а не само међу женама. Између четири велика својства која један Антињанин мора да има, Платон на прово место ставља телесну лепоту. Херодот каже да су становници Хегесте као бога прославили Филипа из Кротоне, јер је био божански леп; а Паусанија каже да су у Еги, у Ахаји, постављали најлепшег младића за свештеника у Зевсовом храму. Бити ружан, то је одиста бити нечовечан, и од природе обележен и искључен. Ружноћа поражава, сеје обесхрабрење, убија радост, носи несрећу. Вековима се мисли да је Сократ био ружан; међутим, Епиктет каже да су били лепи и Сократ и Диоген, и да су обојица били чак чувени по својој лепоти. Ксенофонт је био леп као Аполеон. Стендал, који је једне вечери седео у позоришној ложи у Милану са Бајроном, каже да је био залуђен физичком лепотом тог енглеског песника. Међутим, зна се да је Хорације био човечуљак са великим трбухом. Малени стасом су били Бајрон, Толстој, Китс, Балзак, а СентБев и Стендал су били и ружни. Лепотице не чезну за лепим људима, као ни богате за богаташима. Лепе људе воле жене које нису лепе, као што за богатим чезне фукара. Истина је да лепота човекова осваја одједном, а карактер и дух човеков освајају полагано, јер се карактер и дух не обраћају женином животу физичком него моралном. Велики човек, то је за жену величина која замара, дубина која плаши, , педантност која одбија, принцип који гађа у главу. За жену више вреде две радости, него једна срећа, а више вреди срећа него слава. Најлепше жене пођу обично за људе без лепоте, а често чак воле и ружне љубавнике. Много пута жена не воли човека ни чијој се лепоти највише диви; јер свака жена инстинктивно осећа да је физич ка лепота женско оружје, а она то своје оружје не воли да види у рукама мужа или љубавника. Жена не иде ни за човеком који ју је занео својом лепотом или својом духовитошћу, него за човеком који има нешто што она нарочито тражи. У највише случајева жена тражи осећање сигурности. Жена никад не види једног човека у целини, него увек у детаљу; да лепо пева, или лепо игра, или лепо свира, или се лепо облачи, или се лепо понаша; или најзад, да има успеха у друштву или успеха код жена. Салонска дама броји човеку класе, године службе, паре и зубе; интелектуалка му броји мисли и дела; церебрална жена не броји му ни подвиге ни тријумфе. Церебралне жене су обично порочне и то на хладно. То је мушкобања која нема ни женске нежности, ни мушке доброте, и сасвим је неспособна за љубав. Виша интелигенција жене је увек злодејна за човека од срца. Таква жена је наоружана до зуба. Ако је човек духовно мањи од ње, она сече; ако је човек силнији, она се мачује. Никад се код жене са већом интелигенцијом нису успеле да развију више особине срца. Лепе жене су мање склоне пороку него ружне. Лепотица се задовољава дивљењем и обожавањем своје околине, а ружна тражи уточиште у првом љубавнику који је буде сматрао да није ружна. Зато су ружне жене већма заузете напором да се допадну, него лепе, којима то успева и без напора. Први човек који такву ружну жену нађе да је лепа, и који јој то покаже постаје њен неодољив господар. Да би се допале људима, ружне жене постају музичарке, списатељице, сликарке, филантропи, а сада чак и парламентарци. Жена воли већма лепоту него врлину; али жена воли само своју лепоту. Туђа лепота јој изазива злу крв, као туђ новац и туђ накит. Људи су, напротив, у том погледу виши од жена, јер су у стању да се диве и човеку лепшем и умнијем и богатијем од себе. Једино што људи не опраштају другом човеку, то је кад има лепшу жену него што је њихова. Један човек увек изгледа другом човеку недостојан лепе жене; и људи често јуришају на лепотицу само да је отму човеку којег редовно сматрају смешним поред ње, и онда када тај човек није нимало смешан. Лепотице имају скоро увек ружне гласове, као лабудови и паунови, који су најлепше али и најглупље и најсујетније птице. Нарочито жене немају никад лепо ухо као човек. Лепа шкољка уха је привилегија човека и велики накит човекове главе, а ништа човека не може да направи вулгарним и смешним као ружне уши. Очи показују памет, а усне показују душевност; зато очи знају да лажу, а само усне показују искреност. Видео сам у једној римској галерији како све бисте славних беседника са форума имају уста жива као у детета или сочна као у девојке; види се да је лепота пребивала над тим прегибима и да је сјај узвишене речи оставио на њима траг за сва времена. Сви људи који лепо говоре, имају лепа уста. Осетљивост и осећајност човекова лежи само на уснама и око усана, а не у очима, пошто се увек човек пази да очима не прокаже своју праву мисао. Зачудо, људи су најмање у историји прослављали лепоту женине руке. Маргарита де Валоа, чијој су се краљевској руци једног дана дивили, рекла је скромно и збуњено како има већ четрнаест дана да је није опрала.