Благо цара Радована: О жени (Глава 2)

Ако жена има храбрости пред животом, колико човек има пред смрћу, то је што има непоколебиво веће поуздање у своју гипкост, него човек у своју снагу. Нарочито верује у своју моћ претварања и лажи. Лаж је њено обично оружје и обично уточиште, чак и најбољих међу женама. Претварање и лаж су једини излаз из небројених њених сукоба са свим тиранима; родитељима, мужем, светом, идејама. Лажју она прикрива своје незнање, које је огромно, и себичност, која је неизмерна, и леност, која је беспримерна, и пороке, који су често незајажљиви. Зато она пролази кроз живот тријумфално, увек праћена већма својом легендом него својом истином, никад довољно позната свом друштву, најмање разумљива онима који јој стоје најближе, а остајући за човека који је воли само мит и надреалност. Људи никад не могу да разликују женину лаж од женине истине. Али ипак људи осећају лажљивца, и кад не могу да се одбране од лажи. Брак се најчешће састоји од једног лажова и једног насилника. Жене кад лажу, оне увек лажу на крупно и тотално; и кад имају да сакрију ситницу, жене негирају и све друго што је с том ситницом у вези, и то брзо, одлучно и коначно. Није нигде била, није никог видела, није ништа чула; не познаје уопште особу за коју је везују зли језици; није било ничег... А пошто тако пориче све тотално и све коначно, зато се лако и не заплиће и има увек став одважан. А пошто не лаже увек да нашкоди, она не узима лаж за средство како би другим учинила зло, него само да себи учини добро. Жена зна да има неких истина које могу да све упропасте, ако се рекну само из љубави за истином; и зато се она служи лажју, не пребацујући себи да је лажов, верујући чак да добар циљ увек вреди колико и добар принцип. Она зна да је лаж спасавала често и саму истину у критичким моментима. Свети Августин је рекао: "Лагати, лагати поштено и побожно..." Али је то светац рекао много доцније него што су ту идеју жене већ биле усвојиле за главно начело свог опстанка. Ако хоћете да вас жена воли, треба јој дати прилике да вас сто пута слаже, и да увек изгледа као да то не видите. Жена је толико гипка и прилагодљива, да, после два сусрета са неким човеком, тачно зна какву он жену воли. И већ од тог момента она престаје да буде онаква кава јесте, и каква ће и даље за себе остати; а даје себи све оне одлике по којима мисли да ће се највише допасти. Тако се она направи друкчијом него што је у ствари, да убрзо наличи већма на наш модел, него на своју природу. Она се толико брзо обрне у самој себи, да просечан човек не може ни да је прати у том невероватном њеном обрту. Она тим само постаје загонетнија за гломазни дух човеков, који не уме да је посматра у том њеном намештању како би од оне каква јесте, постала наједном онаква каква није. Жена је и иначе увек једно биће за себе и за цео свет, а друго за човека којег воли. Најчудније је можда и то што се свакој заљубљеној жени чини да мора изгледати друкчија него што јесте; и да буде окићена драгуљима и врлинама какве нема, а не само оним какве има; и да себи измишља чак и друго порекло, и друкчије друштвене везе; а све то увек према укусу човека којег хоће да опсени. А она хоће до опсени и из простодушног и често најбољег разлога: да би задобила човека којег воли. Тај пут од истине, која је у њеној природи, до лажи, која је само у њеној памети, она превали у небројним ситним преварама. Један талијански писац каже да и девојче које има најлепшу боју лица и усана, метне мало руменила полазећи на какав бал. Лаж због допадања, то је главна лаж жениног спола. Та је лаж међутим често невинија него све искрености човекове. Жене не могу да не варају и кад су најзаљубљеније. Кад је жена изговорила највећу лаж, изгледала је себи највећа. Лаж даје жени осећање супериорности над човековим умом и талентом, и нарочито, даје јој осећање сигурности пред урсфеним бруталностима човековим. Жена се не служи лажју да нападне, него да се одбрани. Никад не питајте жену да вам каже нешто од своје прошлости. Ниједна не воли да има прошлост, нити јој даје какву цену; а ако вам крије прошлост, то није зато да њу сачува за себе, него да вас не изгуби. Ако хоће да прећути прошлост, то је и зато што је жена према прошлости одиста равнодушна, јер жена по природи није романтик. Жена не подноси спомен. Она бездушно све крије јер не жели да има очи ни на чему што није у вези са чоеком којег воли у том тренутку. Жена живи с дана на дан.