Било једно момче Црногорче...

Било једно момче Црногорче...  (1901)  Писац: Алекса Шантић

— Алегорија —

Било једно момче Црногорче
У планини, с орлом на висини.
Јуначка га срећа нанијела
На изворе гдје се купе виле,
Па му виле у помоћи биле:
Пружиле му крила и окриље
И све златне од небеса кључе
Да полети куд га срце вуче.

Заиграло срце у јунака,
Успламћела душа у јунака,
„Прегаоцу Бог даје махове”,
Па се диже да је небу ближе,
А небо му растворило двери,
Показа му чудеса и тајну,
Напоји га изворима светим
Бесмртија, мудрости и славе;
Научи га збору и говору
Што у души зажиже пламове
И диже је пут свијетлог сунца
Да пропоје химну Васкрсења;
Научи га збору и говору
Којим само вјечни бози зборе
Под облаком на врху Олимпа!

Дуго момче гледало чудеса,
Дивило се небу чудесноме,
И сва слова, што их Божја рука
Записала у Књигу Постања,
Мудро момче запамтило мудро,
Па он сађе вилам’’ у захлађе
А све виле у захлађу биле,
Збор збориле и јунака звале
Па му гусле јаворове дале —
Златне гусле са струнама златним
Кад загуде да мртве пробуде...

Заиграло срце у јунака,
На прсима тешке токе звече,
Токе звече, златне гусле јече,
Док уз гусле пропојало момче
Дивну пјесму, какву чуле нису,
Наше горе ни виле на вису...
Па ко̑ талас силовитог мора
Одбила се од крша и гора.
Разлила се у крајеве српске,
Појила их витештвом и снагом,
Ко̑ што јарко прољеће напаја
Бистром росом цвијеће и траву;
Одбила се од крша и гора
И, ко̑ јека Васкрснијех звона̂,
Орила се у дубокој ноћи
И бесмртним, пророчанским гласом,
Вјечну зубљу уждила у тами...

Многи дани промицали летом,
Много пута прољеће је јарко
Силазило у горе и кланце,
Доносило дарове и блага,
А још тамо на планинском вису
Свети гласи умирали нису,
Још су златно поздрављали сунце
„Вјешти звуци дивнијех гусала”.

Али сунце за облаке зађе,
Сунце зађе а мрак Гору нађе,
А у Гори проплакале виле,
Златно им се саломило крило,
Златно крило и окриље златно,
Јер изгорје срце у јунака,
Јер потамње чело у јунака,
Умно чело што је „В’јенац” сплело,
Да се „виле у вјекове грабе
Да му в’јенце достојно саплету”,
Да се сјаје докле неба траје,
Да се слави док је сунца јарка,
Док је Срба̂ и док је јунака!

0, Србине, знаш ли крше оне
Уздигнуте небу под облаке,
Што те зову на широка плећа
Да сагледаш Јадран у даљини,
Како хучним запљускује валом
Дивну Боку и Приморје мило?
Тамо, тамо, врх Ловћена плавог
Твог Генија сахранише виле,
У лијепом завичају своме
Дадоше му покоја и санка;
Тамо, тамо, на бесмртном вису
Што га небо за богове створи,
Гроб се диже бесмртника твога!
Тамо крени, име му спомени,
Прекрсти се и два и три пута,
Гроб цјеливај и два и три пута,
Он ће нама свети огањ бити
Да се њиме грију покољења!...

Мостар

Извор

1901. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 6, број 10: стр. 343-345.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.