Беспуће/IV
ГЛАВА ЧЕТВРТА
Сјећао се предвечерја једног врућег љетног дана, пуног загушљиве прашине и сухе жеге, док се сунце спуштало и слабило: главном улицом комешало се, мимоилазећи се, мноштво вечерњег свијета који је био изишао у своју обавезну шетњу; људи се гласно поздрављали, застајкивали, смијали се и добацивали досјетке; жене бацале погледе, осмјехе, загледале једне другима хаљине и огледале се у излозима; средином улице пролажаше једна гомила зидарских радника пуних креча по одијелу и по изобличеним, рђавим шеширима, враћајући се са посла тешким и уморним корацима, и задиркујући се међу се. А кроз то мноштво, лијено и спокојно окретали се точкови на двоколним таљигама, прљавим и слупаним од дасака, пунима смећа и ђубрета, из кога је вирила једна прљава лопата; таљиге вукао један крупан, стар и лијен коњ, с обореним очима као да дријема и са амом који му поиграваше на врату; на смећу спавао је слатко млад радник, са црвеним и једрим лицем, у искрпљеном прљавом одијелу, са уздигнутим кољенима и са широм опруженим рукама, са изразом задовољства на лицу: снивао је, ваљда, нешто лијепо.
Гавре Ђаковић се тада тргао. Свијет који је пролазио није гледао ту поспрдну слику свога живљења, није примјећивао тај нијеми подсмјех живота, који пролажаше полагано и неопажено. Гавре Ђаковић видио га је и осјетио га је. И тај призор не раздвајаше се више од њега, он га је прогонио свуда: кадгод је загледао у свој живот, јављала се у њему злобно и пакосно та слика; само мјесто радника видио је себе.
У њему је било нешто уздрхтало и узнемирено послије састанка са Јеком; он осјећаше да равнодушно упропашћује једну младост и подлачки гази једно срце; он се увјераваше да треба бар да стане, да прекине прије него што буде касно; он се стотину пута одлучивао, заклињао, давао себи ријеч да ће то бити првом приликом кад му дође; он је био промислио ријечи којима да јој то каже, он је знао на памет своје фразе и одговоре. Али чим је она улазила у собу, весела и насмијана, доносећи са собом тако много бујног живота и младости која се пресипа, он је брзо заборављао на што се био одлучио. И кад је она одлазила, он се поново корио и остављао ствар за сутрашњи дан.
Па послије остави и те мисли на страну, не мислећи кадгод ни на шта и бојећи се да мисли; био се пустио животу нека га заноси куд хоће, осјећајући да је слаб да се отима, а кукавица да се бори. Само кадикад заигра нешто растргано у њему, нешто се болно потресе; зачује један сухи, пјесковити смијех који долази из далека и који звечи разбијено и чудно. А дани пролазе.
Једног дана лежао је у хладовини у башти, под једном старом трешњом са испуцаним деблом и гледао кроз грање у бјеличасто плаво небо; од Уне ударао лак вјетар и доносио оштар и јак мирис воде и буркање валова; негдје у даљини сијао се један срп воде; однекуд из поља долазили одломци једне снажне пјесме коју су пјевали чврсти и оштри гласови жетелаца, пјесме грубе и вреле као и сунце које их пржи, под којим жању, полегли по послу и окупани у зноју; у њој се чуо пун звук српа кад се забада у густо, пожутјело класје и та пјесма, испрекидана, доносила је са собом и ритам ударања српова и падање јечма.
И он је помишљао, зашто се није раније тргао и оставио школу и дошао да живи у својим пољима; да би можда боље било да се није одвајао од своје земље, да дише с њом заједно, да с њом и њега бију кише које падају у невријеме, да и њега сатире мраз, да и њега боли ударање ледених зрна, да и њега пржи суша и изгара припека, да хлепти као спржена поља за једном кишом, да излијеће пред кућу и да дуго погледа у небо, глатко, плаво и без облака, са којега се просипа огањ. И кад тамо, иза брда, почима да се рађа облак, он у свој поглед меће и љубав, и молбу, и преклињање, поздравља га радосно као брата или пријатеља, с уживањем га прати како расте као и његово срце у грудима, како мало по мало прекрива небо, како се примиче, прилази, спушта. И почимају капље које се распрскавају о стврднуту, испечену и испуцалу земљу, јаче и бујније ударају млазови, земља жељно упија воду, а он са скинутом капом пушта нека га бије киша по лицу и по коси, нека му се циједи низ врат и низ прси, он жудно ужива у њој као жедна, одавно ненапојена поља и исушени усјеви. Како би,он био срећан кад би се овако мокар и покисао могао да врати у кућу. Не би га се ништа друго тицало, не би можда осјећао оволико празнине и пустоши у животу; у кући би га чекала жена и полетила у сусрет дјеца. Он би живио у својој малој породици срећно и задовољно, без туробних и излишних мисли и без празних и неиспунљивих жеља.
Али овако кад му је умрла воља за све, кад не може да се снађе, кад нема снаге да се тражи ни смјелости да се држи, кад га је укочила и скаменила мемла и чама једне плитке средине, он се осјећао тако сам, одвојен од свега, као у једној страшној бескрајној пустињи без хоризонта. Гурнули су га у школе да буде господин, одвојили га од земље и народа, спријечили га да ухвати корјена у земљи из које је изникао, гурнули га у један живот у који кад је загледао, он се згрозио, ужаснуо, тргнуо. И пошао је натраг кад већ више мостова није било: у онај живот није се усудио да уђе, а овај други постао му је неприступачан. И он је застао, остао тако стојећи, не идући ни напријед ни натраг, с презривим осмјехом према себи, са рукама на леђима, осјећајући горко сву биједу и глупост свога положаја.
О, како се он стресаше под ударцима пјесме жетелаца, која се разламала бесконачно: они ту пјесму пјеваху земљи која их држи и храни, земљи на којој су одрасли њихови дједови, вјечно радећи и бранећи је с пушком у руци, сахрањујући у њу све своје наде и муку и јаде и зноје, земљи из које су се родили генерали који су заборављали и своје куће и свој језик и своју народност, чим су припасали сабље, и ломили их по крвавим разбојиштима Солферина, Мађенте, Кустоце и Кенигреца; земљи која је одњихала господу која су их батинала и тјерала у хајдуке, ударала данке и судила им, затварајући их и шиљући војску да их пушкара. Њему се чињаше да Уна памти стотине година ту пјесму, да ју је у себе упила, да је она добродушно понавља жамором својих таласа, да и она воли своје обале које вјечно обдјелавају њезини потиштени унуци, да би она можда друкчије текла, кад не би, једне године, чула ударање српова и пјесму жетелаца. Ко зна . . .
Кад је дигао очи, видио је гдје према њему иде једно сељачко дијете коме су тек негдје одскора обукли гаће кад је пошло у школу, скиде с много муке своју црвену капицу и стаде пред њега.
— Гавре — викну — тражи те некакав господин, и одмах отрча натраг.
Гавре Ђаковић баци поглед за дјететом, чисто не вјерујући. Ко би то био да га тражи! Да није какав стари пријатељ који је овамо случајно залутао и сјетио се њега? Зашто да га узнемирује тај свијет? .
И он лијено устаде и пође, облачећи успут капут на коме је лежао и отресајући труње које се било нахватало по њему. Кад уђе у кућу, нађе у ходнику једног омањег, дежмекастог и постаријег човјека који му пође у сусрет и представи му се, хватајући се за шешир: „Бохуслав Панек, инжењер“ , изговорено тако као да је он већ морао то име стотину пута чути и чврсто му стисну руку као да су били стари познаници.
— Мило ми је, мило ми је, - рече Гавре Ђаковић, прогунђавши своје име и питаше се: „Шта хоће овај човјек од мене?“ и гледаше његова набрекла црвена лица, забрекао подваљак, црвене бркове, све под једним простим сламнатим шеширом; преко куље му један дебео златан ланац са завинутим црвеним коралом, из џепа на прсима помаљао се један велики и прљав цолшток.
Он га уведе у собу и изнесе ракију.
Инжињер се љубазно куцну, с много пријатељског осмјеха, најприје примириса чашицу и мирис га очигледно задовољаваше, сркну мало на врх језика и показа лицем да је више него задовољан и кад испи, он добаци Гаври Ђаковићу један љубазан поглед. И поче да хвали шљивовицу; са рђавим акцентом, запита, онако немарно, има ли је још много.
— Нема.
— Нема! — рече он више него жалосно. - Штета, штета! — мрмљаше он. И искапи нову чашицу.
И он је засио у тој соби, као да је стари гост куће, слободно се кретао, смијао, причао на дуго и широко о своме Прагу, о чешком пиву, грдио Нијемце, развезао о Јану Хусу и о Жишки, о словенској солидарности, причајући иза сваке десете изреке како му је вријеме скупоцјено, а сједећи тако као да не мисли да се скоро диже.
— Боже мој, шта хоће овај човјек од мене? — питаше се очајно Гавре Ђаковић који се досађивао. И он посла у себи до ђавола и Јана Хуса, и Жишку, и словенску солидарност, заједно са господином инжињером и његовим Златним Прагом.
Затим Панек сврну разговор на своје послове: на један пут који прави у овој околини. И потеже из доњег џепа један велики план, рашири га по столу и поче да му све потанко објашњава. Гавре Ђаковић се запрепастио и постајаше нервозан.
— Какав је ово несрећник! — дрекну у њему један глас. - Упропастиће ме. Изгубићу и ово мало памети. — И предаде се својој судбини, мислећи да избије малог Илицу што му је овог објесио о врат. Он већ помишљаше да се с њим завади и тражаше само коју ријеч.
Једва једном, инжињер му каза зашто је дошао; чуо је да он има у својој кући довољно мјеста, молећи га да му уступи двије собе, јер нема гдје да станује. Гавре Ђаковић се малко замисли и више да га скине с врата него да му учини услугу, обећа му. Може да се усели кад хоће.
И они се растадоше. Гавре Ђаковић гледаше га како се љуља цестом, поштапајући се на један дебели, прости штап, и одлану му у души.
Послије се покаја. Биће узнемирен, Можда има још неко с њим кад је узео двије собе. Уосталом, и онако су му новци били на измаку; они ће га се мало тицати. Он ће опет да живи сам за себе.
Извјесно, инжињер није био сам. Гавре Ђаковић разабираше још један глас, и то, чинило му се, женски. Ваљда је ожењен, помислио је; у осталом, шта га се то тиче? У кући је било мирно, особито првих дана; он се није ни с ким виђао, јер га је то мрзило. Ипак, кућа се полако будила, осјећали се животи у њој, живот је јаче кроз њу струјао, ствари добивале нови изглед, стресајући са себе мрак и прашину: осјећало се да живот долази полако и нечујно, као на прстима.
Па кад је силазио у башту, сјећа се да се је нехотице окренуо према њиховом прозору и учинило му се да је спазио једну женску главу које је убрзо нестало. И питао се зашто се он окреће? Био је немиран цијело вријеме.
Кад се враћао, опазио је да нема никога на прозору. И онда се увјеравао да му је то сасвим свеједно, био ко, не био. Али чинило му се да је био неко по страни ко га је гледао. Кад је улазио у кућу учинило му се да чује како су се за њим полагано отшкринула једна врата. А затим се корио што мисли о таквим глупостима и био незадовољан са самим собом. Његова радозналост изгледала му чудновата и смијешна, дозивао је у помоћ своју равнодушност, али узалуд. Он онда бацаше кривицу на своју осамљеност која потпирује мисли без смисла. — На крају крајева, ко то може да буде? — узвикнуо је. — Једна буцмаста и здепаста Чехиња, — и насмија се.
Пало му је на памет да сутрадан оде к њима и одмах је то назвао глупошћу. Плашио се планом пута и различитим другим плановима из инжињерова џепа; бојао се као живе ватре Јана Хуса и Жишке, увјеравао се да онај зна још стотину ствари о којима може да прича по неколико сати и да му пробија главу како су Чеси први словенски народ. И не смједе да оде.
Међутим, познанство је било обично и случајно.
Срео их је једног јутра у ходнику, машио се за шешир и хтио да прође. Инжињер га заустави, поздрави се с њим и диже читаву галаму својим говором, смијехом, гласом који је одјекивао и ломио се кроз кућу. Па онда се присјети и упозна га са својом кћери која је стајала мало по страни и гледала кроз отворена врата, бацајући кадгод на њих двојицу по који поглед. Они се осмјехнуше и руковаше.
Инжењер га позва да пође с њима, покушаваући да га одушеви за свој посао. Он хтједе да мало размисли и не одговори одмах.
Она га погледа. Њему се учини да је прочитао у њезином оку: „Хајдете!“ И он, не знајући ни сам зашто, пође.
Било је јутро; сунце још није било ојачало и падало је на крошње шљива чији се плод плавио у грању; гране које су се нагињале према путу, биле су обране од пролазника; прођоше редом крошњатих трешања, с напола увелим лишћем и са изломљеним огранцима испод њих, што је подсјећало на дјечурлију која их је била пустошила чим су биле почеле да руде. Испред кућа трчкарају неумивена дјеца. Иза кућа извири која жена, повезана рупцем, и брзо се склања. Пси на ланцу трзају се и лају. Виде се разваљени плотови, густе и збијене живице, огрезле у зеленило. Иза куће одсијева благо Уна у даљини. Чују се и виде витлови како се лијено замачу у воду. Брашњави људи изилазе из млинова и скидају капе; сретну се по која колица која се тешко одмичу по друму, скоро насутом оштрим и крупним камењем. Они прелазе преко стрњишта, пуних стогова, у чијој хладовини изваљени момчићи и пси чувају стоку. У даљини виде се коњи како облијећу по гувнима и чују се узвици. Они почињу да се пењу уз бријег једним старим, разрованим путем, пуним вододерина; иза леђа остају им високе, голе планине, са сурим и стрмим стијенама у којима се гнијезде орлови. Кроз један кланац пробија се Уна.
Инжињер нешто прича о своме послу и будућим радовима у овој околини; Гавре Ђаковић погледа га од времена на време и климне главом, али га не слуша. Он гледа поред себе њу, у лакој, плавичастој хаљини, са врпцама које се лепршају на вјетру, са широким сламнатим флорентинским шеширом, на јакој бујној, златуњавој коси; лице дугуљасто са фином бијелом пути која се покадгод зарумени, са доста обичнах потеза, али пуних једне благе њежности: тек мало замишљености која се тренутно јавља из њезиних очију, даје лицу више изражаја. То је био његов први утисак. Он се обраћаше њој са по којим незнатнијим питањем, а она се осмјехивала и потврђивала.
Уђоше на један разваљен пут, пун крупног камења на коме се познају обли трагови челичне шипке; доље, испод њих, зарасла брдо букова шума, пуна хладовине и свјежине. Већ су могли да спазе мноштво људи који дижу грају, усијецајући пут у брдо; једни ваљају камење и слажу га на путу, други ударају гвожђе у тврду стијену и ударци бата одјекују у ували; види се четица људи како се распрши у трен ока на све стране, полијегајући по земљи; дигне се облачић дима, грмне и одјекне неколико пута потмуо пуцањ с кишом камења које пада, прштећи и рушећи се низ брдо. Ударају батови, виде се замахнуте и засукане мишице, мучно се забада челик у цијелац камењ И прилазећи ближе, они могу да виде у непрекидном послу људе са раздрљеним кошуљама кроз које се црне прса, у прљавим гаћама, закриљене од сунца различитим шеширима који причају њихово мучење и пребијање по туђини. Чују се весели, храпави гласови гдје се довикују, под сунцем које се диже и које почима да шиба својим зракама. Из шикаре, на трњу, плаве се њихових прслуци. Читаво поље испод њих одјекује од њиховог посла, њихове вреве и експлозије динамита.
Инжињер оде одмах радницима, а они сиђоше доље у хладовину, под једну букву, с густом, непрозирном и непробојном крошњом и обилатим и бујним лишћем које сакрива гране и огранке. Она је бацила свој шешир на хрпу сувог лишћа, и они сједоше, погледавши се у исти мах, и бацише поглед на више. Одозго се чуо озбиљан, пола љутит и одсјечан инжињеров глас који је давао раду једну оштру и заповједничку ноту: јаче и брже лупали батови, чешће се разлијегала експлозија, људи се наглије и ужурбаније кретали. Горе се видио он, црвен, са испупченим трбухом, са шеширом који га поклапа, машући, показујући и упирући својим штапом на нешто, склањао се и трчао неспретно, љуљајући се и заваљујући се с десна на лијево кад је пуцало у његовој близини, враћао се сав задуван на старо мјесто, потичући рад све живље својим оштрим, реским гласом, не дајући људима да дахну, да се одморе, да се напију угријане воде, не видећи у њима људе него раднике који морају да га слушају и да му се покоравају, ако хоће да заслуже коју крваву пару, гледајући само свој посао пред собом који треба да се сврши. Он је горе био постао сасвим други човјек, не наличећи ни најмање на онога трбушка, са лицем за шалу и за смијех, са дебелом цигаром у зубима која му се вазда гаси, са изгледом човјека који не зна да се наљути.
А они доље причали су о Загребу, о стотину ствари које су добро знали, сјећали се са ведрим и веселим смијехом малих догађаја; њихов говор лагано и испрекидано мијешао се у пун и једноличан шум буквика. И подне је брзо дошло у причању тих ситница кад је инжињер сишао к њима, сав црвен, задуван, узрујан и промукао, тужећи се на наше раднике, псујући их и пријетећи им, говорећи како је сасвим друкчији чешки радник; и кад дође на своју вјечну омиљену тему, Чешку, његово се лице поново разведри, глас му поста блажи, а очи се добродушно расвијетлише испод ријетких трепавица.
Они не дадоше Гаври Ђаковићу да иде кући на ручак. Ручао је заједно с њима, док се више њих, код радника, јављало живље расположење: виђале се жене и дјевојке које су биле донијеле јело својим људима, браћи и рођацима; разлијегао се подаље из хладовине весео врисак девојака и лијено, безбојно смијање жена; горе лежале разбацане ћускије, лопате, батови, колица и други алати који су блијештали на сунцу.
И послије подне, кад су низ брдо силазиле гомиле жена, кад радници узеше поново од сунца угријане алате, кад се инжињер лијено и неспретно кривудајући узвера к њима, кад у поље поново одјекну његов љутит глас, кад залупаше батови и ужурбаше се људи, Гавре Ђаковић опрости се с њом. Њој би мало криво што је оставља, али га не задржаваше. И он се упути кући. Зачу иза себе глас инжињера који му весело довикиваше нешто, машући штапом. Гавре Ђаковић отшкрину мало шешир и видје Панека како се одмах упутио једној гомили радника, почимајући да их псује.
Кад је стигао кући затекао је на столу ручак који се охладио. Он је збацио са себе капут, скинуо крагну и спустио се у наслоњачу, осјећајући се уморним, не толико од хода колико од разговора, од вреве, од рада који је видио; било је неизмјерно много умора у ономе једноликом, тешком и потмулом ударању батова и у честим експлозијама.
И он се смијаше самоме себи, својој радозналости да се упозна с том девојком коју је наравно замишљао сасвим друкчије, боље или горе, која није била рђава, која је била као и све остале, и све што је донио у себи од тог познанства, био је један миран и равнодушан утисак. И послије пола сата, он више и не мишљаше на њу.
Ништа више није бунило његове мисли; он је често није ни примјећавао. Помало је кадгод разговарао с њом на ходнику: обоје наслоњени на своја врата. У кући му се боље свиђала, гдје се јаче, без шешира, истицала њезина коса. Нашао је у њој једну мирну доброту која му се допадала. Видио је да јој је још увијек било жао што ју је оставио тако нагло онога дана. Па послије разговора, он је опет постајао стари и пуштао се са уживањем својој чами, не трудећи се да даје мислима извјестан правац; мрзило га да се обмањуј е.
И тако се вукли дани без обиљежја и без узбуђења.
Једнога јутра пробудио се касно, уморнији него што је легао; соба је била мрачна, напољу падала киша, запљускујући прозоре. Он се тешко дигао, осјећајући се да није ни зашто; мисли су му биле глупе, покрети тешки, погледи празни. Није се сјећао да га је одавно толико убијала чама кишног дана, то немоћно мртвило, испрекидано шиштавим шумом кише која пљушти, заклањајући својим финим, дрхтавим платнима од ситних збијених млазова предмете у даљини; и на његову душу навлачила се она једнака, мирна, сива боја која даје свему прљав изглед. Није било у томе дану ничега злог, ничега рђавог, није у њему било никакве срџбе ни злобе, али није то била она добродушна, бујна и густа киша која се слијевала с уживањем и кликом, у пуним звуцима, послије сушних, изгорјелих дана, у њедра загорјелих и окорјелих поља. Било је у тој киши нешто прљаво и јадно, у тим танким и уским млазовима који се квасе и губе у немирним локвама жуте, блатњаве воде која залијева каљаве друмове; било је у томе свему много једне биједне немоћи, нечега без снаге и без воље; киша је цурила с презривим, безвољним јадом, вазда једнака, и преко мртве ноћи и замрзлог јутра и дана који је куњао.
Како је он тешко сносио тај дан, пун потиштене нејасности и нечега скривеног, на својој души. Он је осјећао толико терета на себи; сиве, оловне чаме која је била страшна, јер је била непомична и грозна, јер је била неисказана и немилосрдна, јер се није мијењала, остајући вјечно иста. Он се осјећао спутан од ње, од нечега невидљивог што га гњечи, мучи и сатире, лагано и без журбе, беспрекидно и сигурно. Он није налазио ничега у себи да се одупре и отме томе злу, он му се био предао са затвореним очима и малаксалим тијелом, проживљујући грозне часове, очајне у својој празнини.
Знао је да је она сама код куће, да је инжињер још у јутро некуд отишао, да се и она можда досађује и мучи, да можда жели да проговори неколико ријечи, али ништа се у њему није кретало, ништа га није потицало да се дигне из своје наслоњаче, према свему остајао је тврд и хладан. Чинило му се да је чуо њезине кораке у ходнику, да се њезина врата више пута отварају, али он је био непомичан, са закованим тијелом и заспалим мислима, које су га убијале својим мртвилом. И дан се теглио прљав, кишан, блатан и туробан, не наличећи ни на дан ни на ноћ.
И он је ваљда био задријемао у својој наслоњачи, јер кад га је тргла нека лупа из ходника, око њега је била густа помрчина. Мрзило га је да пали свидећу и гледа на сат, осјећао се послије сна нешто боље; мисли су текле лакше, није га тиштао умор. И поново му допираше до ушију неки шум из ходника, као да се неко напреже да дигне нешто тешко; једном му се учини да чује нечије стењање, нечије задахтало напрезање.
Он запали свијећу и отвори врата.
На каменим плочама ходника лежао је потрбушке пијан инжињер, гологлав, покушавајући да дигне главу, са још црвенијим меснатим образима него обично, са крвавим, избуљеним, блесавим, пијаним очима, са набреклим жилама на челу, са замуљеним рукама, сав блатан и мокар од кише. Поред њега клечала је кћи, покушавајући, мучећи се узалуд да га крене и да му помогне да се дигне. На њезином лицу у које је ударила ватра, огледало се нешто страшно и запрепашћено, с очима, пуним суза, убијена стидом, осјећајући понижење свога оца, као да и на њу пада један дио његове срамоте. Кад угледа Гавру Ђаковића, она бризну у гласан плач и сакри лице рукама.
— Господине Ђаковићу, господине Ђаковићу, — понављаше она кроз сузе, не могући више ништа да каже, сва уздрхтала и узбуђена, гушећи се у горким и несрећним сузама.
Њега прође некаква језа кад видје њезин плач и тугу и срамоту; њему дође жеља да удари ногом ово пијано створење, изваљено немоћно, са раширеним рукама, пунима блата из јаруга. И он љутито, не пазећи гдје га хвата, не марећи за стењање ни за одупирање господина Панека, више вукући него носећи, уведе га у другу собу, праћен Иреном са свијећом у руци која је дрхтала и тресла се као у грозници. Она остави свијећу и изиђе. Он га свуче, баци га у кревет, не марећи за његово мумљање, и покри га. Он одмах поче да хрче.
У другој соби, на столици са лактовима о столу и рукама на лицу, она је плакала једним тихим плачем. Мала, проста лампа просипаше лијену свјетлост на њезине косе које су биле напола пале и на фино руменкасто месо лијеве подлактице са које се био спустио раскопчан рукав.
Он јој лагано приђе и ухвати је благо за подлактицу.
— Не плачите, — рече, и осјетивши да му глас дршће и бива слабији, трудио се да га појача и да му даде благу мирноћу, — не плачите, — рече поново са непогођеним тоном гласа, — није то ништа тако страшно, то је доста обична ствар.
И пусти њезину руку.
Она само што мало отклони дланове с очију, задржавајући свој положај с рукама испред лица, и погледа га тужно и паметно у очи.
— Како сам несрећна, Боже мој, како сам несрећна! — рече и клону челом о го, дрвен сто и зајеца, тресући се као трска.
Он стајаше неко вријеме поред ње, тражећи једну паметну и утјешну ријеч, али је не нађе. Па онда лагано пође према вратима.
— Лаку ноћ! — рече.
Она га не чу и не макну се.
Он пође сав узбуђен и узнемирен у своју собу и тек кад се удари о једну столицу, сјети се да је заборавио свијећу у инжињеровој соби. Он се свлачио у мраку и чинило му се да још чује њезино болно и уздрхтало јецање; и кад је легао, чинило му се да је још види сатрвену и сломљену, пуну неизрецивог јада који је лила у сузе, и он се стресаше, видећи је како дршће, са врелим челом на хладном столу, како јој играју груди како јој руке, влажне од суза, притискују лице: њега прожимаше вјечно њезин тужан, заплакан поглед, њега притискиваху као камење њезине жалобне ријечи, пуне суза, бола, срамоте и једног јада, тешког као олово: „Како сам несрећна, Боже мој, како сам несрећна!“
И у мртвој ноћи без живота и кретања, он непрестано мишљаше на њу и на њезине ријечи. Он се преврташе с једне стране на другу и не могаше да заспи. Она сигурно још плаче, мишљаше он. Она каже да је несрећна.
— А зар сам ја срећан? - запита се он и луташе очима по тами. И читаве ноћи не склопи ока.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вељко Милићевић, умро 1929, пре 95 година.
|