Бајка
Лежô сам на жалу. Још у модром вису
Имало је небо једну зв'језду златну,
И над луком друге видјеле се нису.
По растрту мору, кô по меку платну,
Падали су први галебови. Неђе
Молитва је рана у звону и клатну
Јецала. Све гране, путање и међе
Пјевале су пјесму. Мирисô је здрави
Вријесак, и хриди све сиве и смеђе.
Ја сам гледô: тихо, кô сан један плави,
Насмијана, топла, и кô љиљан мио,
Окупана росом, она ми се јави,
И ступи ми. Један лептир, што је био
Пун златнога прашка над њом разви крила,
Док је сребрн вео титрајући крио
Пурпур њеног т'јела. Из коса кô свила,
Из њедара њених, са лица и чела
Падале су руже, и свака је била
Као крв црвена. И док се сврх села
Плава, танка пара у прамењу купа,
Она ми се пригну па, сјајна и врела,
Пољуби ме. И њен пољубац се упи
У сан мој, од златних нита што се плео.
Затим насмијана меком руком скупи
И подиже с траве свој прозирни вео,
И пође. Гдје сребрн талас о жал бије
Један крупан лабуд чекô је и бдјео;
Лако, кô дах тихи што из палма вије,
На устремљена му она сједе крила,
И с њом лабуд крену што је могô прије...
Плану море, поста кô црвена свила.
Погорјеше једра, све засја! И луком
Пловио је лабуд, а зора је била
Обгрлила врат му ружичастом руком.