Банско писмо Правителству српском (1848)
| Банско писмо упућено Правителству српском у Београду (1848) Писац: Јосип Јелачић |
Високославном Правителству српском у Београду
Господин Васо Кавић из Сиска саопштио ми је данас велеуважније поздраве и поруке Госп. Воиводе Томе Вучића, представника Кн. Аврама Петронијевића и предсједатеља Сојвета Књажевства српског Стојана Симића. Благодарећи на израженим ми искреним чувствима њиовим, ја не пропуштам одма надлежни одговор послати по истоме г. Кавићу високославном правителству, кога су предречена славна Господа посље Његове Светлости[1] Књаза српског први и најважнији чланови.
Мене је јако обрадовала та вјест, да је сакупљени у Карловцима сабор Народа[1] српског по старинским правама својим, која су туђинством забачена била, досадањег митрополита свог Г. Рајачића Патријархом прогласио, а у исто врјеме и војводу себи изабрао у лицу Г. Г. M. Шушљикаца. I моја је жеља била, Сабору у Карловцима присуствовати, али ново васположеније и множество преважни послова нису ми дозволили тамо отићи.
Србљи и Хрвати јесу један Народ[1] и једна браћа од прастара времена, о томе нема овуда никакве сумње, а наша ће јединствена заслуга у овом природном од почетка свјета Богом утврђеном братимству бити, ако одбацивши стари јарам незнанства и глупости првобитно јединство, љубав и слогу у самом дјелу и политичком смислу међу једнородну браћу уведемо, — ако један другог будемо у свакој навали бранили и потпомагали. Што се мене тиче, ја као Бан хрватски, узимам чест увјерити правителство српско, да ћу ја са овом силом Хрвата у предстојећим нам опасностима српски свеједно као и хрватски Народ[1] заступати и против сваког нападања инородни народа[1] бранити до посљедње капи крви. — Ја морам искрено и срдачно признати, да су посљедоватељи источне као и западне Кристијанске вјере с једнаким жаром за слогу и љубав данашњу тежили и једнако у томе заслуге стекли. Што су Србљи у Сабору Карловачком рјешили, да са војводом и цјелим Народом[1] српским у Унгарији у сојуз ступи са народом[1] хрватским и Баном у Загребу, то су они врло разумно поступили, и у томе такт политически показали, јербо само у јединству је снага. А жеље њиове, да Банови хрватски буду бирани наизменице из западне и источне вјере, а тако исто и војводе српског народа[1] да се једанпут из једног и други пут из другог вјероисповједања узимљу, најпосље и Министри да буду једнаким дјелом Хрвати и Србљи — јесу посве праведне — и ми се овђе при постављању званичника по таквим основам, које свим жељама одговарају, већ и владамо.
Министри бит ћеду сигурни половином Хрвати половином Србљи.
Порука в. Господина војводе Томе Вучића, да је Правителство српско приправно у случају рата с Мађарима нас Хрвате и Србље са свим средствама, па и војском до 30.000 људи потпомагати, мене је јако обрадовала, а на готовости браће Србаља у књажевству Србије ја нисам никад сумњао, тим више, што ме је и г. Херкаловић, овдје међу нама налазићи се, о томе увјеравао, и ког у таковом послу ови дана ја у Србију Свјетлом[1] Књазу и Правителству послати намјеравам.
Ја овим и молим српско Правителство, да свагда у таковом спрама Хрватима расположењу остане, а и ја у име Хрвата обећавам у случају нужде сваку помоћ српској браћи у Књажевству Србији.
Молим и то, да изложене овдје мисли Правителство прими за искрено израженије моји начела, који ћу се свагда вјерно придржавати.
Напомене[уреди]
Извори[уреди]
- Политика, бр. 7229 од недеље 17. јуна 1928, страна 4.
|