Банкет (збирка)

Банкет (збирка) (1930)
Писац: Раде Драинац (Радојко Јoвановић)

Доступно на issuu.

* * *

Теби, драга Цицо, овај пенушави
океан лирике за једну кап љубави
из Твога срца.

* * *

ОВУДА су плачне обале где проводим дане
Просјаци дух тротоара
Небо као дозрео гигантски жир над куполом катедрале
Молитва хришћанска на шамаре ме дражи
Ја дишем под маском у граду родна црвена ноћи из ражи

Ко ће сва ова лица да поднесе
Кобасичар председник друштва за заштиту животиња
Генерал пријатељ мира
Банкар дебела свиња
Бакалинове бубреге једе из тањира

У место поезије записујем кронику криминала
Под фењером обијач
Одједном убица постаје ми брат
У место пера тражим бријач
Да првом пријатељу народа пресечем врат

Направио сам лиру од празне конзерве са ђубрета
У место флауте авијатичар дува у волан
Престао сам одавно да сањам
Ја који сам у овој земљи измислио сан

О пријатељу! сањај ти у место мене после ових свирепих шамара!..

*

Певај, глас нека ти звони као ветар зимски кроз стаклене гране шума!
Певај радост и саблазан,
Певај што си жив,
Што си глуп
Што си као ветар пролазан!..

Крстаче од улица леже на плећима мојим,
Ноћ тежа од угља спава ми на срцу...
Ја се не молим за невоље,
Јадне,
Гладне, -
Певам крв своју пенушаву од зоре
И облацима застирем прозоре!..

О војници! О путници! О машински ложачи!
О шине! О димњаци! О луке! О мора!
Бродови тамни што превозите мртвачке сандуке из Бермингена:
Оазе, каите, обронци, планина,
Острвља Албатроса, поља хашиша и вина,
Пијана песмо моја што земљу додирујеш тамном сенком крила!

На овом глобусу не треба много снова
Тек три слова: С. О. С.!
У место песама мојих купи печену гуску у ресторану
И чекај тупо,
Грозно,
Глупо,
Да се небо оштени и у наше земаљске баре падне нови Бог!

*

Нећете разумети зашто певах овако разбарушено као манастирски паун,
Широки мој епски живот за будуће сањаре!
Ја нисам учио вештину облаченја манекена:
Глас ми је мутан из ове низије што се зове Свет!

Видећете моју кожу обешену у криминалном Паноптикуму,
Шарена као географска карта свих пет континената.

Волео сам жене које су у место срца носиле конзерве "олио сасо"
И био вечити становник сумњивих кућа:
Једнога дана сјурих се са трећег спрата у партер,
Газдарица рече да сам пијан и баци лопату пепела на моју крваву лобанју.

Од мојих изопачених љубави и морбидне декадентности створиће се епопеја;
Раскошно ће једнога дана да процвета овај Соломонов врт!..
Уништен алкохолом као последњи лупеж из кварта,
Са грозним ожиљцима по телу које је урезао блуд,
99 процената за суграђане потпуно луд -
Платио сам скупо све ове стихове, крваве од живота!..

* * *

ХЕЈ! поздрављам те, певачу мој, ма колико глас твој опор био!
Видех ти већ срце у каналу крвотока као крилату рибу измећу Канарија и неба!
Какав тетреб и пас планински!
Са улице које свирепе крстове под ногама означују,
Ја рекох све, ја дадох све...
Моји стихови као живи Хамлети данас по свету путују.

Дивна моја менажеријо!
Циркусу живота у коме сам вратоломије изводио!
Сам себи сам споменик открио
Падом овог расветљења као голи месец изнад кућа...

Па доћи ће једном кад пролеће сване та менажерија из циркуса снова:
Питон, Пума, Пигарк, мадагаскарска корњача Пиксид и грозни орао Урубу!
Доћи ће и она птица што у срцу чува фотографску плочу далеког острвља:
Запеваће у мојој дивљој шуми,
За једну ноћ у звезданој глуми,
Кад живот и поезију Историји и времену предам...

Као хиљаду искиданих жица однеће ветар стихове по свету.
Безазлено име моје створено за поругу и славу!..
На водама морнари на земљи путници,
Под звездама димњаци, на тротоару љубавни стражари:
Из ове шкољке што се срце зове,
Са ове плоче свести,
Грамофон пијан са прозора трешти
Од туге и обести!..

* * *

ПРИЈАТЕЉИ, испуните песникову посљедњу вољу: -
Кад ме са ђубретом на јутарњим улицама сметлари мртвога покупе,
Не реците - "Бог да прости!"
Ја сам небу показивао табане и пете,
У рупу за стрвине стрпајте моје кости: -
Тако ће праведно бити сахрањено добро дете.

Не жалите ме: за живота већ сам проплакао над собом!
Моје је све у овом Тестаменту што данас пишем:
Ако једна Госпа буде желела да спава напоредо са мојим гробом
Окрените јој усне ка моме срцу.
Више моје главе ни плоче ни попрсја,
Кад будем силазио у пакао лествицама неба,
Не треба почасти умрлом човеку
Који је целога живота жудео чашу љубави и кору хлеба.

На кожи мојој запишите ове речи:
"Спавај први пут мирно, друже Драинче, велики наш путниче,
И ништа више!

P. S. (Или ме спалите и мој прах са трга нека развеју авионске елисе!)

* * *

ЈЕСЕН

ХТЕО бих све да кажем као да се растајем са светом:
Мрзео сам оца, волео мајку, љубио једну удату жену,
Предајем срце зрелом сунцокрету
Што у тамној ноћи губи своју сену.

Са моје станице скоро ће да крене воз;
На овој земљи, одиста, има много шарених чуда,
Варљивих профета, лажних песника, проданих душа,
Ухода и луда:
Често и најокорелији грешник зажели да склопи очи под земљом и травом.

Ја нисам мудрац са истока: још мање су моје речи нове: -
Певам као што пашчад лају...

Не узмите за зло ове речи:
И сâм сам живот учинио лепшим него што је био,
Мене би могао само куршум за зликовца да излечи,
Толико сам се на земљи разоткрио.

Толико!
А већ ако би ми судбина једном била милостива,
Па кад зажели да скине моје животне скеле,
Нек умрем у један сутон кад јесен, иначе досадна и сива,
личи на печено теле.

* * *

РАДЕ ДРАИНАЦ

Песник, апаш или профет,
Дон Кихот, порочни љубавник и стихотворац каквог ова земља чула није,
Карневалски принц, вагабунда око чије главе петролејска лампа сја:
Ето то сам ја!

Пијанац, коцкар, али и нежан брат,
Пријатељ што у срцу чува Оријонска Сазвежђа,
Слаби играч на конопцу морала, али зато изврстан ироничар и пљувач,
На столу као супа љубав је моја сва:
Ето то сам ја!

Непријатељ Академија, Цркава и Музеја,
Поборник тргова и писоара,
Диригент телеграфских жица изнад болница и бордела,
У хајдучком лику са лавовска ока два:
Ето то сам ја!

Тигар и овца,
Жонглер што ножем у срце гађа,
Рапсод коме домовина на чело није ударила просветни жиг,
Песник крваве истине и човековог права,
Упамтите:
То сам ја!

* * *

ПОСЛАНИЦА ПРИЛИКОМ ТРИДЕСЕТОГ РОЂЕНДАНА АУТОРА ОВЕ ПОЕМЕ

ПЕСНИЦИ, ви што за поезију имате неке теме
Чујте ме!
Певајте гласом пробијеног бубња
Пишите штапом по песку
Ричите као ваша браћа балкански волови
Геније највећег човека лакши је од најмршавијег канаринца
Свет је округао и употребљавајте што више слово "О"
Све се из основе мења
И звезде се сваке ноћи пресвлаће у плаветнилу језера и река
У свету где влада насиље незахвално је бити профет
Највећа је слава и најтежи крст од храстовине
Песници нема правила ни теме
Чујте ме!

Песници! данас је доба лажи,
фабричних кошмара,
демаскираних олтара:
Доба борделске културе...
О Бог нека ме убије
И тај космос кога сте сисали као краву из Швајцарске
Од горчине не може више да се пије.

Песници!
Свет је овај сплав који ретко стиже у луку
Уђите у Арсенале, заборавите месечине и ослушните срце машине
Једна елиса лепше пева но хор ушкопљеника у Сикстинској капели
Све је исто само је пијанство вечно и вино на камену рађа
Пите са мном за покој душе свих столећа
Песници! нема правила ни теме, чујте ме,
Можда је све сан...

II

У младости се мојој убијали људи и победници газили преко ловоровог лишћа
Видео сам небо узнемирено од ракетла и авионских крила
Проживео сам дане када су се тробојке лепиле за облаке као шаторска крила
У славу моје младости засули су ме бомбама и отровним гасом
НИје чудо што сам тако огорчено пљувао са ових епских платоа
Ја који сам у одломцима живота често као локомотива кроз Тексас протрчао.

Живео сам у доба када су од демократије остале само крпе
На палуби једне цивилизације која је Шаблон:Redakcija од преситости
Жвакао сам жалост желудцем жедно
Жаоком срца жилавост тог временског корења
Од преситости просташтва пребацио сам се у тврде карауле
Пелерином лиризма прекривајући поља и прерије
И пљунуо на све као за димом луле

III

СВЕТ је уморан од фраза и ако је све можда само гола реч
Жене полазећи на пут вагон лиом остављају срце закључано у банци
У доба материјализма и камата кад се улази и у храм
Људи су аутоматски јагањци
Што над собом носе жалосно вечно небо избушено као стари амрел
Ја који почињем да мислим кроз точкове американске локомотиве
Кроз елисе и јарболе,
У мени данас друге мисли живе
И друге ме патње боле.

Тако је Срце моје обележило епоху хаоса у којој живимо ми.
До јуче је моја бака веровала у силазак Христа
Ми смо међутим у релативности времена као метак из парабелума
Па ипак земља се окреће и срце човека, ма да тврђе,
Још се није претворило у гранит: -
Другови нови, ми који смо нерадо завиривали под сукње жена,
Будимо пикрит!

* * *

ГРАД И СЕНКА МОЈА ПОД КРОВОМ
НА сивом углу улице пева јесењи фењер
Знам по градовима живе одроди и вуци
До моје мансарде, жена која се продаје, у пролеће, на балкон износи цвеће
Исти пијанац у ноћ штапом низ тротоар лупа
А кад се пробудим витки димњак циглане
Руменом сенком у Дунаву се купа

У сутерену куће задавили су једну бабу
Фантом њене погане душе напоредо са мном уз степенице се пење
У место славуја априлом слушам краставу жабу
Под плочама топлим

Бело је и велико то небо на тавану самоће и снова
Уз чај мршаве дојке и догорелу лулу
Певам као сова на крњем димњаку
И моје су песме цветови на бетону заливани бензином.

II

КИШЕ жуборе у каналу, јесење градске кише
Има нас који за кору хлеба скупљамо кости на тргу
(У приземљу под прстима бледим пева писаћа машина)
Лактилографкиња је девојка али је родила сина
У трамвајским колима.

Прљаве жене шетају поред гарнизона
Петао ос плеха на крову суседне куће једнако кукуриче
Срећем истог човека два пута прекланог у јавној кући
У вечерњој шминки промичу мртвачка кола.

И неки пепео из облака заспалих од пијанства
Засипље прозоре и врата.

III

УЛИЦА мирише на леб: платани чудно шуме
Прозори крчме светле се као отворене ране
Како ко може и уме
У општинско ђубре уз отпатке и крпе баца своје дане.

По стоти пут исписујем песму без душе
Смрвљених костију блоковима кућа
Низ улице пусте нишу се лампе као доцветале пролећне руже.

IV

О велика поезијо низија као ниске блудничке постеље
Предграђе где сваки злочинац за новце драме купује
Позориште међу фабричним каишима
Уклети лебу у црној руци!
Лају пси испод чаршава, ниских стреха...
И анђели небески пролазе ишибаних стражњица.

Небо је пуно гара
Певају телеграфске жице
О ако икад овуда пролази хришћански Бог
Сигурно ставлја маску противу гаса на лице.

V

ПИЈЕМО у крчми: стрвинар, песник, зидар и скупљач крпа
Алкохол нас на разне стране одводи:
Стрвинара у клозет (уосталом то је његов дом и свет),
А зидар од мокраће прави још један лук испод месечева српа.

Уста су ми пуна ироније
Језик бласфемије изриче
Закачињем славу као стари шешир о фирме кобасичарских раднји
У крчми се чудно сања
И топло за животом жуди.

Пијемо тако у јесењу ноћ испод месечева српа
Стрвинар, песник, зидар и скупљач крпа.

* * *

КАД ПЕСНИК БЕЗ ЛАЖНИХ СТИХОВА У СРЦУ ПРИСПЕ У РОДНИ КРАЈ