Балада о арамбаши Луки
Мили Бого, чуда великога!
Ђе у јесен гора пролистала,
И у гори јабука цваћела,
Из јабуке тио вјетар пири,
Крај ње пала танана стазица, 5
Стазом иду кићени сватови,
Међу њима лијепа дјевојка!
Ал говори, лијепа дјевојка:
„Богај вама, кићени сватови,
Тио ајте, а ви не пјевајте, 10
Јер та гора нигда није сама,
Ја л без вука, ја ли без ајдука!
То је њојзи у ријечи било,
Отуд иде до триест ајдука,
И пред њима арамбаша Лука. 15
Ал говори арамбаша Лука:
„Богај вама, кићени сватови,
Ил волите главе погубити,
Ил нам дати лијепу дјевојку!”
„Ми волимо главе погубити, 20
Нег вам дати лијепу дјевојку!”
Трже сабљу арамбаша Лука,
Трже сабљу, редом сијече главе -
Када дође редом до дјевојке,
Клону њему рука и сабљица, 25
Ал говори арамбаша Лука:
„Богај теби, лијепа дјевојко,
Имаш кога ти од рода свога?”
„Немам никог ја од рода свога,
Сам код двора мила стара мајка - 30
Нит ко има водице донијети,
Нити њојзи двора почистити -
Имала сам браца јединога,
Веле људи да је пред ајдуци,
Пред ајдуци најмлађи војвода!” 35
Он се туче руком по прсима:
„Богај теби, сестрице једина,
Јер се нијеси прво показала,
Да не губим кићене сватове,
Ни Ивана, зета јединога!” 40
Па се маши руком у џепове,
Извадио небројено благо:
„Удаји се кад је теби драго,
Купи свате куд је теби драго,
Нико тебе више напаст неће - 45
Поздрави ми стару милу мајку,
Да си видла браца рођенога!”
