Алеје старе

Алеје старе
Писац: Јаков Шантић

25.
Алеје старе

Алеје старе ... Свуд тишина гроба ...
Коров и трава покрили су стазе ...
Овдје у глухо и поноћње доба
Љубави мртве с мјесечином слазе ...

Ту древни дворац самује у грању,
Крај њега рибњак пресушен ... Без рука
Кипови ћуте у свом умирању
И старо дрвље тужно, без јаука.

О, хајд'мо даље! Хајд'мо, но у тузи!
Нек наше душе буду олтар свему
И тог распадања смисао нијему

Изразимо тихо у божанској сузи! ...
Слушај! Самрт ‘оди раширених рöка,
И умире дрвље тужно, без јаука ...

Ћигале (Лошин Мали), септембра, 1905.

Извор[уреди]

Јаков Шантић:Сабране пјесме, Едиција Жива баштина, Свет књиге,Београд, и Институт за књижевност и уметност, Београд 2005., Приредио Синиша Тутњевић, стр. 130.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Шантић, умро 1905, пре 119 година.