Џандрљив муж/2
2.
МАКСИМ, СОФИЈА
MАКСИМ: У овој кући мора све наопако да иде.
СОФИЈА: Шта се догодило?
МАКСИМ: Шта се догодило? Завукла си се у собу, да те не опали сунце.
СОФИЈА: Тек што сам ушла.
МАКСИМ: Провреднила се жена шавом, а напољу како Бог да.
СОФИЈА: Јуче си псовао што не шијем.
МАКСИМ: Да га враг носи и с твојим послом и с твојим редом!
СОФИЈА: Оћеш да дам другоме да шије?
МАКСИМ: Дабогме! Код вас две, да плаћам јошт.
СОФИЈА: Тако и ја кажем.
МАКСИМ: Оћеш оставити те трице?
СОФИЈА: Ја мислим да сам посао свршила.
МАКСИМ: Свршила као наопако. Како си метнула онај пепео?
СОФИЈА: Као што си казао.
МАКСИМ: Онде је њему место. Нисам ли сто пута говорио, да се меће поред оџака.
СОФИЈА: Ја сам чула: у крају до олука. Али ако ти није ту по вољи, лако ћу га преместити.
МАКСИМ: Тако је; сад иди, те квари наново аљине. То није могло бити из почетка, него да се опет дангуби.
СОФИЈА: За бога, кад не кажеш управо како ти је воља; него час овако, час онако.
МАКСИМ: Сад сам ја крив што ти не ваљаш. Шта сте дирали у оно буре?
СОФИЈА: Казала сам да се спусти у подрум, да се не расуши.
МАКСИМ: Да сам ти заповедио, ти то не би учинила.
СОФИЈА: Кад не спремам, опет псујеш.
МАКСИМ: У моје послове да ми се нико не меша. Ено сте ми и перо забацили.
СОФИЈА: У фиоки је. Оставила сам га да се не изгуби.
МАКСИМ: Тако. Тражим, да полудим.
СОФИЈА: Зашто ме ниси питао?
МАКСИМ: Дакако! Да оставим сав посао па да питам милостиву госпођу, гди ћу што наћи. Ти да не дираш у моје ствари, јеси ли ме разумела?
СОФИЈА: Опет морам да забележим што се троши.
МАКСИМ: Тешко мени и мом бележењу! Видим ја моје добро јутро. Жена вредна и уредна, а кад тамо, на свакој страни црна штета. Ено се и даске оглођале од тешка трвења.
СОФИЈА: Не можемо седити у свињцу.
МАКСИМ: Знам, знам; само с лица нека је чисто, а иначе, како је бог дао. Тамо мердевине леже, оће човек врат преко њи да сломије, али је прече собу прати, него којешта спремати.
СОФИЈА: Ти си казао да ти јошт требају.
МАКСИМ: Ако сам казао јучер, то да се годину дана не дигну. Али, наравно, лакше је седити код прозора и шити.
СОФИЈА (усшане): Шта желиш да радим?
МАКСИМ: Седи, седи, па шиј, да ти не изгори бијело лице. Тешко мени, то ја знам! (Одлази.)
СОФИЈА (сама): Сам бог може теби угодити. Ако што урадим, не ваља; ако не урадим, опет не ваља. Ако ходим, не ваља; ако седнем, не ваља; ако стојим, не ваља. Ако је бело, „зашто је бело“; ако је црно, „зашто није бело“. Ако ћутим, „зашто не говориш“; ако проговорим, „шта торочеш којешта?“ Овакве нарави ваљда нема нигди на свету.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|