ЋЕРКА ЦАРА КРВОПИЈЕ
(Лудвиг Уланд)
Кад се зачу пјесма двору не далеко,
А испаде момче на коњицу неко;
Од сухога злата у се гледат’ не да,
Мач о њему виси крвавога гледа.
Кад га спази чета радосно покличе:
„Добро си нам дош’о, млади коњаниче!
Немадосмо лова већ толико дана,
А жедноме цару не прија ни храна.
Цару крвца врела из твојега т’јела,
Рухо злата чиста, што на теби блиста
Нама!” У то витез на коњицу стиже,
Крвожедна чета на ноге се диже.
Ал’ витезу младу не поплаши с’ око,
Мач од паса трже и ко сиви соко
У цареву чету нагони кошица,
И рубити поче главе убојица.
Доста чету бјеше проредио веће,
Кад копље једно убојно долеће,
Један четник бјеше за ст’јену се скрио,
На соко-витезу нишан саставио.
Ал’ нишана копље не погоди свога,
Већ витезу уби коља виленога!
Мртав коњиц паде, а под њим остаде
Витез племенити, тад чета похити,
И свезав’ му б’јеле руке обадвије,
Одведе га цару, што крв људску пије.
Крвопија царе кћер је им’о красну,
Као мајски цв’јетак, ко зорицу јасну,
И то јутро она са прозора свога,
Гледала је призор боја жестокога.
Јунаштво је вид’ла лијепога витеза,
За којијем љубав изненада свеза,
И одмах се дала у слађане снове,
Како црне очи љубиће његове.
Кад се зачу пјесма двору не далеко,
А испаде момче на коњицу неко;
Од сухога злата у се гледат’ не да,
Мач о њему виси крвавога гледа.
Кад га спази чета радосно покличе:
„Добро си нам дош’о, млади коњаниче!
Немадосмо лова већ толико дана,
А жедноме цару не прија ни храна.
Дару крвца врела из твојега т’јела,
Рухо злата чиста, што на теби блиста
Нама!” У то витез на коњицу стиже,
Крвожедна чета на ноге се диже.
Ал’ витезу младу не поплаши с’ око,
Мач од паса трже и ко сиви соко
У цареву чету нагони кошица,
И рубити поче главе убојица.
Доста чету бјеше проредио веће,
Кад копље једно убојно долеће,
Један четник бјеше за ст’јену се скрио,
На соко-витезу нишан саставио.
Ал’ нишана копље не погоди свога,
Већ витезу уби коља виленога!
Мртав коњиц паде, а под њим остаде
Витез племенити, тад чета похити,
И свезав’ му б’јеле руке обадвије,
Одведе га цару, што крв људску пије.
Крвопија царе кћер је им’о красну,
Као мајски цв’јетак, ко зорицу јасну,
И то јутро она са прозора свога,
Гледала је призор боја жестокога.
Јунаштво је вид’ла лијепога витеза,
За којијем љубав изненада свеза,
И одмах се дала у слађане снове,
Како црне очи љубиће његове.
То мишљаше она док је витез чили
На коњицу бјеше вилинскијех крили’,
И њезиног оца, цара крвопије,
Разгањаше чете по хриди кршније!
Ал’ кад коњиц паде, и л’јепог витеза
Крвожедна чета оковима свеза,
Тад јој уздах вељи груд напуни младу,
И у тешком она поче цвиљет јаду,
Знала ј’ тужна шта му цар, отац јој спрема,
А у њега ником смиловања нема,
Ал’ се опет спреми, пред њега изађе,
И завапи: милост! али је не нађе.
— Зар ономе милост, кој’ ми чету поби!
Одговор од оца кратак, суров доби,
А када му она љубав своју рече,
И пред њега вапећ на кољена клече:
Као љуто зв’јере цар бијесом плану:
„Смиловања нема, крв његову врану
Данас ћу да пијем!“ На џелате вика:
„Закољ’те ми оног л’јепог коњаника!“
— Милост, оче, милост! молила га ћерка,
— Знаш, милости нема никад у менека!
Суров цар јој збори, на џелате вика:
„Закољ’те ми оног л’јепог коњаника!"
Крвави џелати изведоше роба,
Тишина је мртва баш кô у сред гроба.
Љуто гвожђе звекну, витез мртав паде,
А царева ћерка пред свог оца стаде:
— Доста крви срце попило ти ј’ веће,
Ал’ витеза овог знај, напит’ се неће!
Рече и потеже ноже из њедара,
И са њима оца у срце удара.
Цар крволок паде, душу врагу даде,
А прекрасно лане, чедо зоре сјајне,
Мртву драгом паде на крваве груди,
Сузам ране пере, поЈвупцим га буди.
Ал’ лијепи витез остаде без даха,
А царева ћерка сред чемер уздаха
Двор напусти кобни, у ком витез паде,
И међ’ дивље зв’јери у гору се даде.
И од тог дана, кад год поноћ пане,
И свемиром санак царевати стане,
У двор дође она витезу виш’ раке,
Грозне сузе лије све до зоре јарке.
И од тога плача и вапаја тога,
Бојаху се људи краја околнога,
И жив нико није смио изаћ’ гори,
И за кратко царски опустјеше двори.
Премнога су од тад прохујала љета,
Нестало је оног кобног двора клета,
Да је био само зидина свједочи,
Ал’ и сада сваке боговетне ноћи
Вапаји се вију и људи се боје
Примакнути гори, гдје рујине стоје.
