Љубистан
| Љубистан (1865) Писац: Милан Ђорђевић |
Лепа слико, засађена,
Оплетена, искићена
Сановима века млада
Мирисима негована
Ружичнога мога нада
И пролетног, зорског сана,
Љубистанче мили мој!
Кад ми мине живот млади,
Успомене драге ради
Коме ћу те дати — ој?..
Још у моме добу младом
Жељним оком душом радом
И поздравом будућности,
Поче станак од милости,
Поче градит’ и китити,
Са зелени венци вити
На ливади душе младе
И са гласом од песама
Веселити слатке јаде,
Успомене мили дана.
Да леп беше мој љубистан,
Станак драги од милине,
Са зрацима осјајкиван
Мирисаве месечине.
Ал’ слобода мога рода
На врати је љубистана
Са калпаком од јунака
И с уздахом са усана
Закуцала смерна, лака;
Па се горко растужила,
Па је горко засузила...
А боли су разапели
По души ми од горчине
Бледи шатор ладовине,
Да под њиме дух мој смели
Снове тужне будан сања
Од кунећи нарицања...
Па када би касти знао
Све те тужне, тешке снове,
Све те тужне, тешке боле
Било би ти, свете, жао
И ти би се заплакао;
Па ако ти око никад
Суза није познавало —,
Срце би ти заплакало...
Лепа слико, негована
Пољупцима тешка сана
Из болани тужни дана,
Што те љубим тако — ој!
Кад ми мине живот млади,
Кад погинем с моји јади,
Твоје лепе среће ради
Чувај, роде, дарак мој!
Извор[уреди]
1865. Матица. Лист за књижевност и забаву. Година прва. стр. 11-12.
|